ПАРИСКИ УДРУЖЕНИ ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ СПАСАВА ЧЕКУА

Др Мила Алечковић Николић

Штета је што није реч о Робину Худу, или о "часном бандиту", како Корзиканци зову своје одпаднике у случају да ови, борећи се за идеје или неку слику света, поштеде од освете невине људе, или се барем покају. Један такав је у Русији у 14. веку основао манастир Оптина Пустин.

Али, овде је реч о крволоку и психопати рецидивисти који се винуо до јавних политичких послова и који има среће да га слични њему бране и сакривају, исти они који су недавно на српским просторима дувајући у рог историје хапсили Радована Караџића.

Од како је Агим Чеку уписан на црвену ургентну, али, у ствари све више далтонистичку листу Интерпола, лишаван је слободе, а затим му је она враћана у иностранству укупно четири пута. Први пут је ухапшен у Словенији, па у Мађарској, после чега је у тајновитим околностима ослобођен у обе земље. Затим се, у мају месецу ове године, обрео, тобоже, као стручни учесник на конгресу "против оружја" у Колумбији, где је боравио до пре два месеца. Пре ће бити да је он у овој земљи боравио ради оружја, него против њега, али највећа је тајна како је он уопште у ту далеку земљу, осим шареним путевима опијума, доспео. Још је већа тајна како је из те јужне екваторијалне зоне поново пуштен на слободу, односно како је преко "париског удруженог злочиначког подухвата" на челу са Нато логистиком и извршним директором Бернаром Кушнером, поново нестао иза плавог хоризонта правде.

Реагујући на ово, као Српкиња у Француској , нисам могла а да не напишем јавно писмо протеста које до француских главних медија вероватно још увек путује дугим ходницима Кафкиног замка папирне демократије.

Али, тај удружени злочиначки подухват спасавања криминалца и убице, не завршава се на овом месту.

Францускињи смрт, а Чекуу париска слобода

Колумбија је позната по великом крвотоку дроге и наркотика, а Мексико по огромном броју отетих особа, посебно деце. Обе земље се муче са криминалцима међународних репутација и педигреа, уместо да захваљујући лепотама своје географије и историје, без зноја, буке и крви сеју и жању од туризма поштених људи.

Млада жена која је у Мексику као техничка помоћ једној криминалној међународној замешанији и вероватно неком свом " Клајду", учествовала у отмици особа, добила је ових дана пресуду од шездесет година тамнице и забрану да се врати у родну Француску. Остатак живота ова жена требало би да проведе по мексичким казаматима, на шта је она реаговала очајничким криком да је осуђена на смрт. Иако је у избезумљеном стању јавно преклињала француског председника да јој помогне барем у њеном трансферу на робију у родну земљу, француски председник и министар спољних послова су се у овој драми за жртву заузели вербално, али још ништа нису делали.

Насупрот несрећној жени, Агим Чеку није био техничка карика , нити помоћни ексер, него конспиратор, вођа, крволок и својеручни убица. Кушнерова администрација, потпомогнута вероватно перфидним Албионом и америчком моралном и техничком помоћи, "ни са по јада" извукла је овог монструма из Колумбије, односно издејствовала да га Колумбија пусти да долети у Париз.

Како би избегле политичке и друге проблеме, колумбијске власти под притиском каубојског ђона америчко-француске администрације постдеголовске ере, а посебно под притиском Чекуовог пријатеља Бернара Кушнера, пуштају Чекуа са интерполове црвене листе да под капуљачом удруженог злочиначког подухвата дође у Париз, кључно место његовог ослобађања и сакривања. Чеку у Паризу, граду братства, једнакости , слободе и светлости, али и свих илегалаца, проводи укупно један дан, вероватно транспортован Нато авионом , уз дневницу поклоњену од спасилаца. Довољно времена да се убица поново изгуби у пејзажу мртве и живе природе и највероватније врати на родно Косово, у времену обновљених немира у јужној српској покрајини.

Очигледно, Интерполова црвена листа хапшеника у париском злочиначком организованом подухвату, није важила. Западни савезници учинили су исто оно што су некада замерали Титовој комунистичкој Југославији која је, због идеолошке солидарности, преобукла , маскирала, и у авион на својој територији, за срећан пут даље са лажним именом, укрцала терористу Иљича Рамиреза Карлоса. С том разликом што је Карлос био терећен за убиство неколико, а Агим Чеку неколико стотина невиних душа.

Затим је штићеник Бернара Кушнера (овај последњи је директно одговоран што је Агим Чеку пуштен на слободу) , опет се не зна како и зашто, доспео до Бугарске. На бугарско-македонској граници полиција га је 23. јуна поново наивно ухапсила, консултујући међународну листу траженика. Али, невидљива рука удруженог злочиначког париског подухвата пружа се и до Бугарске. Велики Кушнеров пријатељ, бивши министар спољних послова Бугарске под Симеоном Другим (Хоензолерном), Соломон Паси, вероватно на препоруку самог Кушнера, опет муњевито пушта на слободу Агима Чекуа.Овај подрепаш познат по томе што је у бугарском парламенту покушао да провуче номинацију Нато пакта за Нобелову награду , у то време разроко је видео самога себе као наследника Хавијера Солане.

Захваљујући таквим атлантским пластичним војницима, Чеку, тј. звер у људском облику, директно крива за смрт 669 Срба и 18 не-Албанаца на Косову, поново се враћа на КИМ, штићена про-натовским француским врхом, истим оним који је изгарао вапећи за стапањем "иус и иустума" и гонећи Милошевића, Шешеља и Караџића.

То је најбоља демонстрација онога што се у етици зове напуштање сваке деонтологије и дављење у голом односу силе и у "инцестуозној" логици "не дамо свог". Јер, Агим Чеку је , просто, "њихов". Он је пасторче Нато снага, односно њихове техничке логистике која му је обезбедила сигуран превоз мирнодопским небом у свим правцима. Поред тога, читава Кушнерова младост исткана је од љубави према албанским комунистима о којима је он некада правио политичке белешке, а данас Кушнер , наравно, не опажа разлику између партијских кадрова Енвера Хоџе и подивљалих кољача несталих Срба на КИМ.

И најзад, ту је психолошки вероватно најдубљи мотив једног мегаломанског чиновника заљубљеног у свој одраз у огледалу бистре воде: Бернар Кушнер, после "Кушнеровог моста" (пар балванчића и каменчића поређаних у страху и паници како би јунак моста заједно са Албанцима неозлеђен претрчао у северну Митровицу) свакако очекује и булевар са својим именом на независном Косову! Неће га валда имати само неки Бил Клинтон , када је Кушнер за независно Косово учинио много више од њега!

Уосталом, удружени злочиначки париски подухват на челу са Кушнером можда је само рационално-утилитарни чин по савету атинског посланика Еуфема за борбу против Камарињана, и ништа више.

Јер, ухапси ли икада Интерпол Агима Чекуа, запечаћено клупко Кушнерове упућености (да кажемо само толико) отмица Срба на Косову, вероватно би почело одмах да се одмотава и стањује, помажући да из лавиринта, боравишта Минотаура, уз помоћ Аријадниног конца изађе истина.

Ко је уопште Агим Чеку да се вози Нато борбеним авионима? Нико и ништа. Али он је бомба која још није експлодирала, он је криминалац који сигурно зна нешто више о осталим криминалцима из "злочиначког удруженог подухвата", а психолошки закон од вајкада налаже да се кривци узајамно придржавају. Једино што би могло да му се догоди ако би наставио да се по свету сувише шета посећујући конгресе "против оружја", те да углед Интерпола још више скрнави, јесте да га на крају, као у неком трилеру, елиминишу сами они који га данас чувају. Они ће већ , када за то дође време, израчунати шта је за њихову касу-прасенце јевтиније, а шта скупље.

Затим, Кушнер свакако сматра да пред новим српским властима сме да чини све што год му његов неуротични однос према свету "горе-доле", дозвољава. Не заборавимо да је то исти онај човек који је 2000. године ускликнуо: "Војислав  Коштуница ми због Косова дугује победу!".

Има ли Саркозијева Француска сада право да тражи хапшење било ког српског одбеглог лица са интерполове листе?

Да су при свести , тј. у алфа можданим таласима, наше би власти одмах поставиле ово једноставно питање на адресу амбасаде у Грачаничкој улици у Београду.

Ако Интерпол са својом апелацијом још нешто вреди, онда његова црвена листа значи да особе на том менију морају да буду ухапшене у било којој земљи и трансферисане у земљу која злочинца међународним путем тражи , а то у овом случају значи, у Србију. Али, Србија за њих не постоји. Србија је земља које нема.

Све се ово дешава у тренутку док ЕУЛЕКС намеће царине на Косову и Метохији, тврдећи да је за то добио одобрење од српских власти.

Можда Србије стварно и нема. Можда се бундева коју су возили мишеви тачно у поноћ распала и нестала пред нашим очима.

Кога то уопште наше власти данас слушају? Оне који не поштују сопствена шаховска правила о међународном хапшењу планетарних криминалаца? Оне који не умеју да померају сопствене "ловце" на светским црно-белим пољима у ловачким турнирима које сами организују?

Није онда ни чудо што је оваквој jaдној екипи, победивши је са свега пар људских потеза, био окренуо леђа један Боби Фишер.

[ Почетак странице ]