УБИ НАС ПРЕСЛАБА РЕЧ

Проф. др Мила Алечковић-Николић

У тренутку док се далеке 2005. године у Синоду Српске Цркве водила реч око Патријарховог потписа на Меморандум као и око тога ко ће обнављати уварварене српске косовске манастире, центар културне енергије света UNESCO, установио је нову лингвистичку реалност, која је, као и увек, претходила колективно-психолошкој и историјској стварности.

Чији су српски манастири на Косову ? - постављено је питање већ тада.

Десетовековни споменици, једнога дана последњи историјски доказ да је српски народ као организован и државотворан некада на Балкану живео, а и да је испевао „српске Нибелунге” у колективној поезији из XIV века, добили су већ тада назив „косовска средњовековна заоставштина”.. Молила сам нове власти да дају легитимитет некоме од нас који смо знали како УНЕСКО у Паризу дише, који смо имали дугу везу са уметношћу и који смо добро познавали прилике и језике. Али, изнад свега, волели смо сликарство, и градитељство, Србију и њене манастире. Обишла сам новог председника, предала некакав досије, а онда су дворске сплетке Палатом федерације забрујале да Мила Алечковић хоће некоме да узме "столицу у УНЕСКО-у". Ништа од свега. Бог да душу прости несталима, али мисија је поверена онима које ни Србија, ни Косово, већ тада нису занимали.

У међувремену, манастири на Космету оставише за собом облаке црног дима. Косову се предвиђало „мање од државе, а више од аутономије”. Смењивали су се чиновници, координатори, преговарачи, профитери, демагози... Укратко, историја се уливала у неку нову надошлу реку и кривудаво мењала свој уплашени ток. Последње што смо као народ и у матици и у расејању могли да урадимо, јесте да сачува­мо траг о темељима куће, постојања и датума рођења. Траг о архетипу, о Дому и Искону и доказ о бивању. Без патетике, зарад душевног опстанка.

„Косовска баштина”, „косовски народ”, „косовски језик”, почеше већ онда да се рађају фалсификати, тј. алхемија растакања стварности и кувања новог, језичког, а чињенички неоснованог света. Мало ко је у Србији, осим саме цркве (и нас Срба у свету, посебно Комнена Бећировића), тада протествовао.

Најмањи је проблем било то ко ће спаљене и разрушене косметске манастире обнављати, ко ће се пењати на скеле и стрпљивошћу своје руке враћати историји поглед. Као некога ко је растао у љубави са сликарством и градитељством, научили су ме да никада не сумњам у уметнике, мајсторе и градитеље, ма којој нацији припадали.

Зло је, заправо, било на сасвим другој страни. Проблем је настао када смо схватили да не знамо како ће се звати наша прошлост. Хоће ли је језик сачувати или неповратно однети из космичког сећања? Био је то Демоклов мач писаног трага и сведочанства.

Чији су вековни ма­настири на Космету? Прво су српски, па византијски, па општечовечански. Нема „косовске баштине”. Постоји само српска баштина и башти­на читавог света. Српски манастири су и једно и друго. Замислимо да Каталонски Замак на југу Француске, седиште краљева Мајорке крстимо „француском баштином”. Иако је овај део Каталоније француски краљ окупирао већ у 16, а припојио Француској у 17. веку, Палата је краљевски центар била у касном 13. и раном 14. веку, што значи да је она била и остала „каталонска баштина”, односно „баштина краљева Мајорке”. Поред тога, дело је и читавог човечанства. Французи ово знају и не помишљају на то да замак отму његовој, у сам облик камена узиданој, неизбрисивој историји. Да ли је мистична, овална, чипкаста Алхамра шпанска заоставштина? Јесу ли тајновите египатске пирамиде, у доба највеће љубави Клеопатре и Антонија, икада биле „римска баштина”? Замислимо да крст Кијевске лавре буде проглашен баштином Галиције или унијатске Украјине! Он може да буде само „староруска православна баштина”, али као таква и баштина читавог света.

Усмртише заборавом Боројевић Рада

Пре би се задужбине Милутина и Драгутина, по линији лозе породице могле назвати „српско-француском заоставштином” неголи „косовском”. Ово прво је барем нешто значило, а друго није значило ништа до пуки геометријски простор. Али, баштина никада не припада територији, већ припада свом родитељу и градитељу. После ствараоца, који му је дао живот, извукао га из утробе анонимности, „дело” се победнички враћа читавом човечанству .. Правом свог наслеђеног генија, оно улази у хришћански савез душа, у ланац дугачке људске исто­ри­је, као у признању Хелдерлинових вечних речи: „Ми Грци...”

Српски градитељи цркава и манастира као да нису ни живели. Поменути су, додуше, понеким слепим стихом у средњовековном народном песништву. Неко ће се можда и сетити ко је био Боројевић Раде, али нико неће знати да он није био митски, већ стварни лик српске историје. На плочи у Љубостињи, у једном од два дугачка прилепљена камена, испред улаза у олтар, Кашанин је потврдио стих из колективне поезије, пронашао траг и предао га вековима. Пронашао је у камену уклесана слова: „Сију Церков подиже Боројевић Раде лета господњег... После Косовске битке...” Није Раде, дакле, био само лик из песме и чувени народни градитељ. После битке, подигао је цркву Боројевић Раде на захтев царице Милице и ко зна колико још цркава. У народној машти, градио је Раде и Дечане. Неимар беше истински лик, а манастири беху од истинског камена.

Колико је таквих косовско-метохијских Рада или Рубљова било? Безобзирним, чиновничким језиком, заборавили смо их. Уметник има само руку, ухо или глас који остају иза њега, у вакууму времена и векова, у хладноћи и глувоћи космичког безимења. И децу која га се сећају.

Уби нас преслаба реч

Ко је, данас 21. априла 2009. године, када министар спољних послова прозива УНЕСКО, крив за ову вишегосишњу „косметску манастирску амнезију”? Међународна заједница или наш збуњени, транзициони мук који је чекао толике године? Шта је, од 2002. до златне јесени 2005. радио тадашњи државни представник у UNESCO-у чији је једини посао био да у историјску истину убеђује велики свет? Шта су после њега до данас радиле све тамо послате партијске фигуре? Јак архитектонски православни лоби UNESCO-а, бројне руске комисије, остале су српском народу и српској историји далеке. Зашто? Руски председник Путин, посећује 2005. године Париз и отворено помиње српске манастире на Косову. Био је то последњи тренутак за победничку земаљску битку. Сада нам остаје само небеска.

Захваљујући једном другом бившем функционеру (Леону Давичу), још као студент у Паризу, видела сам и научила како ова установа културе и сећања ради. Знам да је у њој увек био важан упоран људски и чудесни небески чин искрене и дуге борбе за нешто што се воли. Пре него што би се све сводило на дизање отежале функционерске руке на „новчаној сесији”, следило би дуготрајно просвећивање, говор историје и истине. Говор оне историје која чини омаж мртвим генијима. Највећи део UNESCO-вог мисионарства, у суштини је психолошки рад. Али, нове власти нису хтеле нас који смо знали како се моли за уметност и како се живи са њом. Хтеле су своје партијске представнике који нису имали никакву везу са стварањем. У свет смо слали „политички коректне људе”, а они не бејаху мотивисани да се боре. Страначке трке заборавише да у борбу пошаљу Милицу или Лазара. Оно што су Андре Малро и Шарл Азнавур могли једном реченицом или једним стихом, наши представници нису могли дугим, устајалим седењем у меким фотељама светских канцеларија.

Данас зато више немамо ништа. Историја бледи као случајна флека, а језик неупућених чиновника трчи испред наше немоћи да се од плитког бездушја одбранимо. Ко нам је сада крив ? Шта нам сада вреди то што министар спољних послова, у УНЕСКО-у гласно протестује? Шта то вреди у тренутку када је и земља-домаћин УНЕСКА, Саркозијева Француска, признала Косово? Много је воде под мостовима за ових неколико година исцурело.

Снажну одбрану, ону која брише лажне папире и печате историје, ону која против њих судбински увек односи победу у мачевању и осваја сваку моралну битку, покреће и држи једино љубав. Али, за ово се мандат не добија од политичке партије, него од једне много више силе.

[ Почетак странице ]