1. Статус Косова и Метохије према међународном праву: Косово и Метохија су део територије Србије. Аутономија Косова и Метохије унутар Србије по дефиницији значи аутономија у складу с правнвм поретком у Србији.
2. "Питање статуса Косова" не постоји према међународном праву.
3. Историјске тапије Србије на Косово и Метохију: Косово и Метохија као
историјски центар средњевековне српске државе и колевка српске културе.
4. Космет као српска теригорија: Уговор из Букурешта од 10. августа 1913.
5. Резолуције Савета Безбедности УН 757 (30. мај 1992.) и 777 (19. септембар
1992.), и Резолуција 47/1 (22. септембар 1992.) Генералне скупштине УН: поновна
потврда државне целовитости Србије и Црне Горе од стране међународне заједнице.
Париски споразум од 14. дедембра 1995: поновна потврда суверенигета и граница
Србије и Црне Горе од стране Европске Уније, Сједињених Држава, Руске Федерације,
Уједињеног Краљевства, Савезне Републике Немачке и Француске Републике.
В
6. Проблем Косова и Метохије: Тероризам и успостављање реда
7. Међународни интерес за унутрашње питање. "Контакт група" састављена од
шест држава. Резолупије Савета безбедности Уједињених Нација 1160, 1199 и 1203 из
1998; Споразум између Савезне Републике Југославије (Србије и Црне Горе) и ОЕБС-а
од 16. октобра. 1998: међународна заједница јемчи суверенитет и територијалну
целовитост СРЈ (Србије и Црне Горе).
8. Споразум у Рамбујеу из марта 1999. за аутономију Космета. Неспоразум у
Рамбујеу из марта 1999. за одвајање Космета.
9. Ултиматум и бомбардовање. Злочин против Југославије.
10. Резолуција 1239 Савета безбедности Уједињених Нација, од 14. маја 1999:
Савет безбедности четири пута изјављује да је Косово део Србије.
11. Београдски споразум од 3. јуна 1999: јемства Европске Уније и Руске
Федерације територијалој целовитости и суверенитету Југославије (Србије и Црне Горе).
12. Резолуција 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999: све државе-
чланице Уједињених Нација јемче суверенитет и територијалну целовитост Југославије
(Србије и Црне Горе), онако како је то дефинисано Повељом Уједињених Нација и
Хелсиншким заврпшим актом.
13. Правни основ за цивилно и војно присуство УН на Косову и Метохији:
пристанак Дрдсаве Србије. Косово и Метохија као српска тернторија под управом УН.
14. Бесправно убацивање израза "Споразум из Рамбујеа 1Ш999/648Т1 у текст
Резолуције 1244 Савета безбедности: превара почињена против Југославије.
15. Веза између израза "Споразум из Рамбујеа Ш/1999/64&Ћ и надлежности
Управе УН на Косову и Метохији.
16. Погрешно спровођење Резолуције 1244 од стране Привремене
админисграције Уједињених нација за Косово и Метохију (УНМИК): погрешно
тумачење одредби Резолуције 1244 Савета безбедности.
17. Привремено својство уредби Привремене управе Мисије Уједињених нација
на Косову и Метохији
18. Закључак:- Косово и Метохија је саставни део државе Србцје. Овај статус не може бити промењен осим уз пристанак Србије, у складу с њеним уставним поретком.
Кључиеречи: Статус Косова и Метохије према међународним правним актима, Букурештански споразум ш 1913, Резолуције Савета безбедности УН 757 и 777, Париски споразум из 1995, "Споразум из Рамбујеа" (1999), Резолуција Савета безбедности 1244.
1. Статус Косова и Метохије према међународном праву: Косово и Метохија су део територије Србије. Аутономија Косова и Метохије унутар Србије по дефиницији значи аутономија у складу с правним поретком у Србији.
Одговор на питање о статусу Косова и Метохије је једноставан: Косово и Метохија је део територије Србије. Стога је тај део територије Србије правно подложан једино државном суверенитету Србије. На научним основама, ова чињеница се не може оспорити.
Ово је исказано кроз начело суверенитета држава, које чини темељ међународног права. На овом начелу је заснована цела међународна заједница, која је организована у оквиру Уједињених Нација, и која се кроз то начело и исказује. У Повељи Уједињених Нација (члан 2, став 1) стоји: "Ова Организација је заснована на начелу суверене једнакости свих њених чланова."
Суверена држава сама одређује своје унутрашње законодавство. Ово је на најјаснији начин назначено у Завршном акту Конференције о европској безбедности и сарадњи, потписаном у Хелсинкију 1. августа 1975. од стране великог броја држава, укључујући и бивши Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе. У 1. делу, став I Хелсиншког акта, наводи се следеће:
Сувеерена једнакост, поштовање права заснованш на суверенитету.
Државе учеснице ће међусобно поштовати своју суверену једнакост и индивидуалност као и сва права која чине и обухватају сувереност, посебно укључујући право сваке државе на правну равноправност, територијалну целовитост и слободу и политичку независност. Оне ће такође међусобно поштовати право друге државе да слободно бира и развија свој политички, друштвени, привредни и културни сцстем, као и њено право да доноси сопствене законе и прописе. (подвлачење ауторово)
Аутономија одређеног региона унутар територије једне сувереће државе по дефиницији се одређује у оквиру законодавства те државе. Стога се аутономија Косова и Метохије унутар Србије не може поставити на било који други начин осим као аутономија у складу еа законодавством Србије.
Стога "питање статуса Косова" не постоји према одредбама међународног права.
2. "Питање статуса Косова" не постоји према међународном праву.
Расправа на међународном нивоу.о "Статусу Косова" развила се на основу израза "будући статус Косова", који је произвољно и бесправно убачен у текст Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених Нација од 10. јуна 1999. Овај израз је гурнуо велики број дипломата и новинара у замку оспоравања легалних права Србије.
Резолуција 12442 првенствено се односи на раније резолуције Савета безбедности 1160, 1199 и 1203, из 1998. Резолуција П603 садржи изјаву признања и јемства суверенитета и територијалне целовитости Савезне Републике Југославије, то јест Србије и Црне Горе од стране Уједињених Нација. У њој се посебно каже следеће:
Савет безбедности Потврђује приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике Југославије...
Иста изјава је поновљена у резолуцијама П994 и 12035 из 1998. У Резолуцији 1244 из 1999. још изричитије се каже да
Савет безбедностиЋ Изнова потврђује приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике Југославије и других држава у региону, у складу са Хелсиншким завршним актом и анексом 2.
Даље, у Резолуцији 1160 из 1998 се каже да Савет "изражава своју подршку унапређеном статусу Косова, који би подразумееао суштшсш већи степен аутономије и зпачајну самоупраеу". Стога, од тренутка када су суверенитет и територијална целовитост СРЈ (Србије и Црне Горе) признати и када се, штавише, непосредно позива на Завршни акт из Хелсинкија, који изричито описује шта се подразумева под изразом "суверенитет", статус Косова и Метохије као дела територије СРЈ, унутар које се врши државна надлежност Србије, више није споран.
Израз "унапређени статус" једноставно дефинише шта значи "аутономија" Космета унутар Србије, као једна унутрашња институција Србије, у складу с њеним законодавством. Израз "унапређени статус" се користи у односу на његов контекст и означава "статус аутономиЈе и значајне самоуправе" за Космет у складу са суверенитетом СРЈ (Србије и Црне Горе) како је то предвиђено у Хелсиншком завршном акту Конференције о европској безбедности и сарадњи из 1975. Израз "унапређени статус", заједно са целокупним контекстом, понавља се у резолуцијама 1199 и 1203, које су уследиле на један готово стереотипан начин. Међутим, у Резолуцији 1244 из 1999. донетој након бомбардовања, појављује се израз "будући статус Косова", без пратећег контекста, што јасно показује да се израз "статус" односи на "аутономију и самоуправу".
Дакле, израз "статус" у Резолуцији 1244 из 1999. употребљава се с другачијим значењем од оног којег је имао у три претходне резолуције из 1998. наговештавајући да је статус Косова и Метохије у контексту међународног права, које означава ову српску покрајину као део Србије и СРЈ, предмет преговора. Међутим, убацивање израза "будући статус Косова" у Резолуцију 1244 без даљег појашњења је произвољно и противправно, као што ће у даљњем тексту бити објашњено.6 Као последицу овакве противправне употребе овог израза имамо чињеницу да се данае масовни медији и многе дипломате баве "питањем статуса Косова", тако наговештавајући и могућност отимања те покрајине од Србије.
3. Историјске тапије Србије на Косово и Метохију: Косово и Метохија као историјски центар средњевековне српске државе и колевка српске културе.
Општеје познато да историјске тапије Србије на Косово и Метохију сежу уназад у средњи век. Косово је било историјско седиште средњевековне српске државе и оно сачињава колевку српске цивилизације. Сведочанство ове чињенице чини огроман број историјских споменика расутих по читавој територији Косова и Метохије, попут српских православних цркава и српских православних манастира.7
4. Космет као српска територија: Уговор из Букурешта од 10, августа1913.
Српска"војска је ослободила Косово и Метохију од отоманско-турске окупације 1912. године. На крају Балканских ратова Косово и Метохија је трајно престало да буде под управом Отоманског царства и постало је саставни део модерне српске државе, осим једног малог дела, који је потпао под суверенитет Црне Горе. Ово је одређено Балканско-турским уговором из Лондона, од 30. маја 1913, по којем је Први балкански рат завршен; Букурештанским уговором од 10. августа 1913. којим су исцртане нове међународне границе на Балкану након Балканских ратова; и Српско-турским споразумом од 14. марта 1914.
Током 1918. године, у својству међународно признате државе са сопственом територијом, која је укључивала највећи део Косова и Метохије, Србија учествује у стварању "Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца", која је 1929. преименована у "Краљевину Југославију". Г одине 1945. Србија обухвата читаву територију Косова и Метохије као свој саставни део, и учествује у југословенској држави под њеним новим именом, "Федеративна Народна Република Југославија" (касније: "Социјалистичка Федеративна Република Југославија"). Године 1992. Србија, чија територија обухвата Косово и Метохију као њен саставни део, наставља с учешђем у остатку југословенске државе, која сада носи име "Савезна Република Југославија.9
5. Резолуције Савета Безбедности УН 757 (30. мај 1992.) и 777 (19. септембар 1992), и Резолуција 47/1 (22. септембар 1992) Генералне скупштине УН: поновна потврда државне целовитости Србије и Црне Горе од стране међународне заједнице. Париски споразум од 14. децембра 1995: поновна потврда суверенитета и граница Србије и Црне Горе од стране Европске Уније, Сједињених Држава, Руске Федерације, Уједињеног Краљевства, Савезне Републике Немачке и Француске Републике.
Међународна заједница је, у оквирима Уједињених Нација, поновно потврдила постојање српске државности. Српска државност, заједно са црногорском, наведена је у следећим резолуцијама два основна тела УН: Резолуција Савета безбедности 757, 30. мај 1992;10 Резолуција Савета безбедности 777, 19. септембар 1992;11 и Резолуција Генералне скупштине 47/1, 22. септембар 1992. п Резолуција Генералне скупштине, која је заснована на двема горе поменутим, наводи, између осталог, и следеће: 'Тенерална скупштина... је одлучила да Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора) треба да поднесе кандидатуру за чланство у Уједињеним Нацијама...". Путем ових резолуција, Савет безбедности и Генерална скупштина позивају Савезну Републику Југославију, састављену од Србије и Црне Горе, да поднесе кандидатуру за чланство у Уједињеним Нацијама у својству суверене државе, у складу са чланом 2, ставом 1 Повеље УН.
Унутар Уједињених Нација било је познато да је Косово и Метохија саставни део територије Србије. Стога ове резолуције које су усвојила два главна тела Уједињених Нација изнова потврђују да је Косово и Метохија саставни део Србије и део југословенске државе која се' води под именом "Савезна Република Југославија". Југословенска држава, сачињена од Србије и Црне Горе, под именом "Савезна Република Југославија", постала је члан УН путем Резолуције 55/12 од 1. новембра2000.13
Дана 14. децембра 1995. потписан је међународни уговор у Паризу, по којем су, између осталог, изнова потврђени суверенитет, територијална целовитост и међународне границе Савезне Републике Југославије. Његов пун назив је Опгити оквирни споразум замиру Босни и Херцеговини, а преговори о њему почели су 21. новембра 1995. у Дејтону, Охајо, под покровитељством владе САД. Споразумне стране су биле Република Босна и Херцеговина, Република Хрватска и Савезна Република Југославија. Споразум су такође потписале Европска Унија, Француска Република, Савезна Република Немачка, Руска Федерација, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе, у својству сведока.14
По овом Споразуму, суверенитет, територијална целовитост и међународне границе сваке државе потписнице признате су од стране друге две уговррне државе, као и од стране Европске Уније и држава које су се потписале у својству сведока. Исти Споразум се такође позива на начела Повеље УН и Хелсиншког завршног акта:
Члан 10 Споразума наводи следеће: Савезна Република Југославија и Република Босна и Херцеговина
међусобно се признају као суверене независне државе у својим међународним границама...15
Париски споразум од 14. децембра 1995. на најзваничнији и најсвечанији начин изнова потврђује суверенитет Савезне Републике Југославије, односно Србије и Црне Горе, њену територијалну целовитост и међународне границе, унутар којих се налази Косово и Метохија као део Србије. Ово је такође изнова потврђено од стране друге две уговорне стране као и од стране Европске Уније, Француске Републике, Савезне Републике Немачке, Руске Федерације, Уједињеног Краљевства и Сједињених Америчких Држава, који су потписали Споразум као сведоци.
6. Проблем Косова и Метохије: тероризам и успостављање реда
На овом месту морамо се подсетити неких недавних историјских догађаја, онако како су пренети у званичним сведочанствима и званичним документима. Упућеност у ове догађаје је неопходна како бисмо били у стању да схватимо шта се тачно данас дешава у вези с проблемом Косова и Метохије.
Као што је добро познато, у периоду пре фебруара 1999. у покрајини Косово и Метохија развио се организован оружани покрет албанских сепаратиста, чији је циљ био отцепљење целе Покрајине од Србије и њено претварање у независну албанску државу. Насилна дела која су починили албански сепаратисти окарактерисана су као "терористичке акције" и као "тероризам" у званичним владиним изјавама као и у Савету безбедности УН. Ове акције су често израстале у оружане сукобе, углавном с државним снагама безбедности, које су покушавале да сузбију тероркзам и успоставе ред. Ови догађаји, који су почели као унутрашњи проблем Србије и Савезне Републике Југославије,постали су међународно питање услед мешања трећих држава, поготову западних, које су нудиле посредништво у циљу налажења политичког решења за овај проблем.16
7. Међународни интерес за унутрашње питање. "Кантакт група"
састављена од шест држава. Резолуције Савета безбедности
Уједињених Нација 1160, 1199 и 1203 из 1998; Споразум између
Савезне Републике Југославије (Србије и Црне Горе) и ОЕБС-а од 16.
октобра 1998: међународна заједница јемчи суверенитет итериторијалну целовитост СРЈ (Србије и Црне Горе).
Са циљем налажења политичког решења за проблем Космета, група од шест држава стала је на чело дипломатских аЈсгивности, под именом "Контакт група". Те државе су биле Француска, Немачка, Италија, Велика Британија, Сједињене Државе и Русија. Учешће Русије у посредничкој Контакт групи било је значајно из разлога што је на Русију гледано као на природног, традиционалног савезника Србије и Црне Горе, што је значило да је уливала поверење код југословенских и српских власти.
Дана 9. марта 1998. у Лондону, где су се састали министри спрљних послова шест земаља чланица, Контакг група је у својој изјави окарактерисала деловање сепаратиста као "терористичке акције", У истој изјави, Контакт група је изнела "Начела" на основу крјих проблем Косова и Метохије треба да се реши. Посебно је наглашено следеће:
9. Нико не треба да погрешно схвати наш став о основном
питању које је по среди. Ми не подржавамо ни независност ни
одржавање садашњег стања. Као што смо јасно изнели, начела за
решавање проблема Косова треба да буду заснована на територијалној
целовитости Савезне Републике Југославије, и да буду у складу са стандардима ОЕБС-а, Хелсипшких начела и Повеље Уједињених Нација.
Такво решење такође треба да узме у обзир права косоескш Албанаца и свих других који жиее на Косову. Ми подржавамо унапређени статус
Косова унутар Савезне Републике Југославије, какав би проистекао из суштински већег степена аугономије и сагласни смо да он мора да укључи и значајну самоуправу.
10. Начин да се тероризам на Косову победи је да Београд
понуди косовској албанској заједници један истински политички
процес... (наглашавање ауторово)17
На састанку од 25. марта 1998. министри спољних послова шест земаља-чланица Контакт групе издали су саопштење, у којем је речево следеће:
13. Осноени стае Контакт групе остаје исти... ми заснивано начела за решење косовског проблема на територијалној целовитости Савезне Републике Југославије, као и на стандардима ОЕБС, Хелсиншким начелима и Повељи Уједињених Нација. Такво решење такође мора да узме у обзир права косовских Албанаца и свих који живе на Косову. Ми подржавама супггински већи степен аутономије за Косово, који мора да укључи значајну самоуправу. (наглашаваље ауторово)18
Ова начела за решење проблема Косова и Метохије која је поставила Контакт група усвојена су у Резолуцији 1160 Савета безбедности УН, донетој 31. марта 1998. шест дана након бонске изјаве Контакт групе. Резолуција изричито каже да: Савет безбедности...
Са захвалнопЉу уважавајући изјаве министара спаљних цослова Француске, Немачке, Италије, Руске Федерације, Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске и Сједињених Америчких Држава (Контакг групе) од 9. и 25. марта 1998. (01998/223 и 01998/272),.укључујући и предлог о свеобухватној забрани увоза оружја у Савезну Републику Југославију, укључујући и Косово,...
Потерђујући приврженост свих држава-члашца суверенитету и територијалног целовитости Саеезне Републике Југослаеије..
3. Подвлачи да је начин да се на Косову поразе насиље и тероризам тај што ће власти у Београду понудити заједници косовских Албанаца један истински политички процес;
4. Позива власти у Београду и вођство заједнице косовских Албанаца да хитно приступе, без претходних условљавања, садржајном дијалогу о питањима политичког статуса, и уважава спремност Конгакт групе да такав дијалог поспеши;...
5. Слаже се, без прејудицирања исхода поменутог дијалога, с
предлогом садржаним у изјавама Контакт групе од 9. и 25. марта 1998.
да начела за решење косоеског проблема треба да буду заснована на
територијалној целовитости Саеезне Републике Југославије и да буду у
складу са стандардима ОЕБС, укључујући онгш садржангш у
Хелстшком завршиом акту Конференције о европској безбедиости и
сарадњи из 1975. као и Повељи Уједињених Нација, и да такво региење
такође мора да узме у обзир права косовскш Албанаца и свих који отве
на Косову, и изражава своју подршку једном унапређеном статусу за
Косоео, који би укључивао суштински већи степеп аутономије и
значајне самоуправе; (наглашавање ауторово)19
Дана 23. септембра 1998. Савет Безбедности УН усвојио је Резолуцију 1199, у којој се каже следеће: Савет Безбедности
Позиеајући се на сопствену Резолуцију 1160 (1998) од 31. марта 1998..
Изнова потврђује циљеве Резолудије 1160 (1998.), у којој Савет изражава подршку мирном решењу косовског питања, који би подразумевао унапређен статус Косова, суштински већи степен аутономије и значајну самоуправу,
Такође изнова потврђује приврженост сеих држава-чшница суееренитету и територијалиој целоеитости Југославије... (наглашавате аугорово)20
Дана 16. октобра 1998. у Београду, потписан је споразум под именом "Споразум о Косовској верификационој комисији Организације за европску безбедност и сарадњу" између Савезне Републике Југославије и Организације за европску безбеДност и сарадњу. У тексту тог споразума, ова међународна организација изјављује своје поштовање суверенитету и територијалној целовитости свих држава у региону, као и Повељи Уједињених Нација, начелима Хелсиншког завршног акта и Париској повељи. Путем овог споразума, ОЕБС је преузео на себе обавезу да помогт Савезну Републику Југославију у спровођењу Резолуција 1160 и 1199 Савега Безбедности УН.
У том споразуму се изричито каже следеће:
Споразум о Косовској верификационој комисији Организације за
европску безбедност и сарадњу.
Привржени поштоеању Начела Повеље УН и Начела Хелсиншког завршиог акта о миру, стабилности и сарадњи у Европи, као и Париској повељи,
Имајући посебно у ввду важност постизања мирног, демократског и трајног решеаа свих постојећих проблема у Покрајши Косово и Метохија, заснованог на једнакости свнх грађана и националних и етничких заједница,
Привржени поштовању суверенитета и територијалне целоеитости свих дро/сава у региону,
Пристајући да се придржавамо резолуција 1160 и 1199 Савета безбедности УНи да допринесемо њиховом спровођењу од стране СРЈ,
Савезна влада СР Југославије, с једне стране и ОЕБС с друге, постигли су следећи Споразум.21 (наглашавање ауторово) Дана 24. октобра 1998. осам дана након потписивања овог Споразума између Савезне Републике Југославије (Србије и Црне Горе) и "Организације за европску безбедност и сарадњу", Савет безбедности Уједињених Нација усвојио је Резолуцију 1203 у којој се каже следеће: Савет безбедности,
Позивајући се на своје резолуцнје 1160 (1998.) и 1199 (1998.) од 23. септембра 1998. и на важност мирног решења проблема Косова, Савезна Република Југославија...
Поздрављајући споразум попгасан између Београда 16. октобра 1998. од стране министра спаљних послова Савезне Републике Југославије и председавајућег Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), који предвиђа да ОЕБС установи верификациону мисију на Косову (01998/978), укључујући и поступање од стране Савезне Републике Југославије у складу с резолуцијама 1160 (1998.) и 1199(1998.)...
Позиеајући се иа циљеве резолуције 1160 (1998), у којој Савет изражава своју подршку мирном решењу косовског проблема које би укључило унапређен статус за Косово, суштински већи степен аутономије и значајне самоуправе...
Изиова потврђује приерженост свкх држава-члаиица суверенитету и територијалној целоеитости Саеезне Републике Југославије...
4. Такође захтева да вођство косовских Албанаца и сви други елементи заједнице косовских Албанаца у потпуности сарађују с Верификационом мисијом ОЕБС на Косову...
Инсистира да вођство косовских Албанаца осуди све терористичке акције, захтева да се такве акције сместа обуставе и наглашава да сви елементи заједнице косовских Албанаца треба своје циљеве да постижу искључиво мирним средствима... (наглашавање ауторово)
8. Споразум у Рамбујеу из марта 1999. за аутономију Космета. Неспоразум у Рамбујеу из марта 1999. за отцепљење Космета.
Дана 29, јануара 1999. у Лондону, након састанка министара спољних послова својих држава-чланица, шесточлана Контакт група издала је саопштење у којем се каже следеће:
Контакт група:
а) Инсистирала је да стране прихвате да основа за правично
региење мора даукључи и начела која је успоставила Контакт група;
б) Сматрала је да су предлози састављени од стране преговарача
садржали елементе за суштииску аутономију Косова и тражила од
преговарача да их дораде како би служиле као оквир за споразум између
двеју страна;
в) Уважила је да су преговарачи током свог рада
идентификовали ограничен број тачака које захтевају коначне преговоре
између страна;
г) Пристала је да позове представнике влада Савезне Републике
Југославије и Републике Србије, као и представпике косовскш Албанаца
у Рамбује до 6. фебруара, под копредседавањем Ибера Ведрина и Робина
Кука, ради отпочињања преговора уз непосредно учешће Контакт групе.
Контакг група је признат легитгшна права других заједница унутар
Косова...
6. Контакт групаје нагласила да се обавеза поштовања одредби
резолуција Савета безбедности 1160 (1998), 1199 (1998) и 1203 (1998)
једнако односи и на косовске Албанце... (наглашавање ауторово)
Контакт група је овим Саогпитењем позивала Вдаду суверене
државе Савезне Републике Југославије и Владу Србије да учествују на
дипломатском скупу у париском предграђу Рамбујеу, под
копредседавањем министара спољних послова Француске и Велике
Британије, Ибера Ведрина и Робина Кука, ради разговора о налажењу
мирног решења за проблем Косова и Метохије, на основу строго
одређених, претходпо установљених услова-пачела
Дакле, за скуп у Рамбујеу су важила следећа начела:
1) Начела установљена у претходним саопштењгша Контакт
групе, од 9. марта 1998. у Лондону и од 25. марта 1998. у Бопу, а на која
се позивало саопштење од 29. јануара 1999. у ставу 3(а). Према
Лондонском саопштењу Контакт групе од 25. марта 1998: "начела за решење косовског проблема треба да буду заснована на територијалној целовитости Савезне Републике Југославије, и да буду у складу са стандардима ОЕБС, Хелсиншким начелима и Повељом Уједињених Нација". Ова начела су изнова потврђена у Бонском саогаптењу Контакт групе од 25. марта 1998.
Као што је горе речено, Повеља Уједињених Нација штити суверенитет Савезне Републике Југославије, укључујући "њено праео да установи сопствене законе и прописе" у складу с начелима суверенитета, која су описана у Хелсиншком завршном акту Конференције за европску безбедност и сарадњу. У исто време, Хелсиншки завршни акт штити основна људска и грађанска права свих европских народа.24
Ова начела, као и два Саопштења Контакт групе на која се позивају, наведена су у ставу 5 Резолуције Савета безбедности 1160, од З1.марта1998.
2) Начела из Резолуција 1160 (1998.), 1199 (1998.) и 1203 (1998) Савета безбедности УН, која се, према Саопштењу Контакт групе од 29. јануара 1999. "једнако односе и на косовске Албанце". Путем ових Резолуција, као што је горе наведено, Уједињене Нације јемче територијалну целовитост и суверенитет Савезне Републике Југославије, то јест Србије и Црне Горе.
Додатни елементи за скуп у Рамбујеу које је Контакг група изнела у свом Саопштењу од 29. јануара 1999. били су: 1) учешђе на скупу од стране "представтка косовских Албанаца"; 2) признавање "легитимних права других заједница унутар Косова"; и 3) означавање Косова и Метохије као разорене покрајине.
Истог дана, 29. јануара 1999. председник Савета безбедности
Уједињених Нација издао је званично Саопштење с регистрационим
бројем СУГРСГ/1999/5. У том Саопштењу су наведени текстови
саоппггења Контакт групе од 9. марта 1998. 25. марта 1998. и 29. јануара
1999. а која су била регистрована званичним регистрационим бројевима и
представљају званична документа Савета безбедности. У том Саопштењу
председник изражава подршку Савета одлукама садржаним у Саопштењу
Контакт групе од 29. јануара 1999, то јест Начела и услове за
дитоматски скупуРамбујеу. У Саопштењу се такође помиње и следеће:
Савет безбедности поздравља и подржава одлуке министара
спољних послова Француске, Немачке, Италије, Руске Федерације,
Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске, и
Сједињених Америчких Држава (Контакт групе), донете накои њиховог
састанка у Лондону од 29. јануара 1999. 101999/96ТЈкоје су усмерене ка
постизању политичког споразума између страна и ка успостављању
оквира и рокова за ту сврху. Захтев Савета је да стране треба да прихвате
своје одговорности и да се у потпуноста придржавају ових одлука и
захтева, као и резолуција које се односе на њих.
Савет безбедности поново изражава своју пуну подршку међународним напорима, укључујући оиим од стране Контакг групе и Верификационе мисије Организације за европску безбедност и сарадњу, да се смање напетости на Косову и да се поспеши посмтзање политичког споразума засноваиог на суштинској аутономији и једнакости свих грађана и етничкш заједница на Косоеу и на признавању легитгшиих праеа косовскш Албанаца и других заједница на Косову. Савет изнова потврђује своју приерженост суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике Југославије.25 (наглашавање ауторово)
На основу ових услова, Влада Савезне Републике Југославије и Влада Србије прихватиле су Начела скупа у Рамбујеу, онако како су наведена у Лондонском саопштењу Контакт групе од 29. јануара 1999. а која су изнова потврђена истог дана од стране Савета безбедности Уједињених Нација, па су послале делегацију на скуп у Рамбујеу, којије изразио сеоју сагласпост с овим начелгша. То је био Споразум пз Рамбујеа о Начелима скупа у Рсшбујеу, што је посведочено званичним документима и историјском истином, тојест прихватањем од стране Влада СРЈ и Србије Начела скупа у Рамбујеу за мирно решење проблема Космета, предложеним од стране Контакт групе 29. јануара 1999. и изнова потврђених истог дана од стране Савета безбедности УН. Штавише, Савезна Република Југославија је прихватила та начела још 16. октобра 1998. у Београду тако што је потписала Споразум с Организацијом за европску безбедност и сарадњу.
Дипломатски скуп у Рамбујеу почео је 6. фебруара 1999. и, после прекида од 23. фебруара, настављен у центру Париза између 15. и 18. марта 1999. За време дипломатског скупа у Рамбујеу, делегације СРЈ и Србије су у доброј вери прихватиле разговоре о нацрту правног споразума о решавању проблема Космета, наравно, у складу с предусловима постављеиим у Лондонском саопштењу Контакт групе од 29.јануара1999.
У ту сврху, 11. фебруара 1999. државна делегација Србије издала
је саопштење -у којем је навела "Десет начела- " као основу за
политички споразум о самоуправи на Косову и Метохији, у оквирима прихватања Начела скупа у Рамбујеу које је поставила Конгакт група.26 Према тим истим условима, представници влада СРЈ и Србије требало је да се састану с представницима "косовских Албанаца", као што је предвиђено у ставу 3(д) текста Лондонског саопштења од 29. јануара 1999.
Међутим, у Рамбујеу су представници албанских сепаратиста који су се појавили захтевали независност целе покрајине Косова и Метохије, то јест одвајање српске покрајине од СРЈ и од Србије. Као што се могло очекивати, а у складу с одлуком-саоџштењем Контакт групе од 29. јануара 1999. на основу које се скуп у Рамбујеу одржао, представтци Влада Југославцје и Србије су одбили да се састану с албанскимсепаратистима,
Дакле, на дитоматском скупу у Рамбујеу и у Паризу, Влада Југославије и Влада Србије су се сложиле с посредницима да Косово и Метохија треба да добију аутономијуу океиру југословепског и српског праеног поретка, у складу с одлуком Контакт групе од 29. јануара 1999; међутим, оне се нису сложше с било којим предлогом који би еодио ка одвајању Косова и Метохије од Савезне Републше Југославије и Србије, а који би био у супротности с начелима и условгша којеје Контакт група поставжа за скуп у Рамбујеу.
Као исход, 18. марта 1999. за време друге рунде дипломатских контаката у Рамбујеу-Паризу, потписан је споразум о аутономији за Косово и Метохију. Споразум је насловљен, "Споразум о самоуправи на Космету" и - као што је изричито наведено у тексту - састављен је на основу начела Повеље Уједињених Нација, Хелсиншког завршног акта и Париске повеље за нову Европу, на основу јемстава Уједињених Нација за суверенитет и територијалну целовитост Југославије, и на одлуци Контакт групе од 29. јануара 1999. Споразум је потписан од стране представника седам етничких заједница које живе на Косову и Метохији: Срба, Црногораца, Албанаца, муслимана, Турака, Рома и Египћана, као и од стране представника Владе Србије и Владе Савезне Републике Југославије.27
9. Ултиматум и бомбардовање. Злочин против Југославије.
Поштујући међународно право, Повељу Уједињених Нација, Хелсиншки завршни акт и Париску повељу за нову Европу, резолуције Савета безбедности, одлуке Контакт групе чији су били чланови и, поготову, сопствене потписе на претходно поменутом Париском споразуму од 14. децембра 1995. посредници је требало да помогну владама Југославије и Србије у спровођењу Споразума с представницима седам етничких заједница, зарад друштвеног мира и аутономије на Косову и Метохији, у складу с начелима скупа у Рамбујеу, на основу којих су они наводно и посредовали.
Напротив, двојица копредседавајућих скупа у Рамбујеу, министри спољних послова Француске и Велике Британије, Ибер Ведрин и Робин Кук, упутили су ултиматум Влади Савезне Републике Југославије у којем су захтевали да она потпише текст кој ег су они већ назвали "Споразумом", а чији је наслов гласио "Привремени договор о миру и самоуправи на Косову". Овај текст је наводио париско предграђе Рамбује као локацију а 23. фебруар 1999. као датум његовог састављања.28
Очигледно је да текст није пЈзедстављао текст било каквог споразума већ је лажно назван "Споразумом". Тај текст, назван "споразумом", створио је, и наставља да ствара, збрку у комуникацији.
Кроз ову збрку се жели створити угисак да Срби наводно крше некакав споразум. Уствари, међутим, ствар стоји сасвим супротно, с обзиром да су се Срби сложили с начелима скупа у Рамбуј еу, у складу са саопштењем Контакт групе од 29. јануара 1999. и да су их се придржавали.
С друге стране, овај текст је био у супротности с начелима скупа у Рамбујеу и, у сваком случају, ако је он уистину представљао текст некаквог споразуМа у којем је учествовала југословенска влада, требало је да носи потпис неког њеног представника. Међутим, сама чињеница да се тај непостојећи потпис тражио доказује да овај текст није представљао текст споразума већ му је само дат наслов "споразума" и само је назван "споразумом".
Потписивање овог текста од стране вођетва Југославије и Србије водило би, прво, одвајању Косова и Метохије од Савезне Републике Југославије и од Србије, и, друго, тренутној предаји целокуте територије Југославије војној контроли НАТО-а. Овај захтев од стране две европске владе, Француске и Велике Британије, праћен је претњом војне интервенције против Савезне Републике Југославије, упркос јемствима која су ове две владе дале као чланице Савета безбедности и Контакт групе, и упркос чињеници да је непосредна претња силом у међудржавним односима изричито забрањена Повељом Уједињених Нација.
Мора се нагласити чињеница да се у тексту који је представљао садржај ултиматума, а који је насловљен "Привремени договор о миру и самоуправи на Косову", Савезна Република Југославија, Србија и "Косово" (тј. Крсово и Метохија), као посебап ентитет, појављују као равноправне стране-потписнице. Представници албанских сепаратиста је требало да потпишу текст као "представници Косова" и као страна равноправна законигим владама СРЈ и Србије. Ова чињеница би аутоматски значила да се Косово и Метохија налазе ван оквира Србије.
Текст ултиматума је предвиђао да ће положај "Косова" (тј. Косова и Метохије) у односу на међународну заједницу с правног становишта бити једнак ономе који имају Србија и Црна Гора; да ће имати право да развија међународне односе, да склапа међународне споразуме, да учествује у међународним организацијама и одржава дипломатска представништва у иностранству. А, према остатку текста, ова српска покрајина је требало да постане нека врста треће савезне републике унутар Југославије. У том тексту се, у поглављу 1, члан ЏбДВДнаводи следеће:
"Косово ће имати право да развија међународне односе унутар својих
области одговорности које су једнкке овлашћењима република према
члану 7 Устава Савезне Републике Југославије".
Претпоставлза се да би ова "држава" имала право да се одвоји од Савезне Републике Југославије на основу неке врсте референдума који би био одржан након три године. Међутим, учешће на референдуму не би било омогућено свим грађанима Србије, већ само становништву ове српске покрајине, у којој је албанско становништво имало већину. Посебно, у поглављу 8 овог текста, под насловом "Амандман, Свеобухватна процена и Завршне одредбе", члан 2, став 3, каже се следеће:
"Три године након ступања на снагу овог Споразума, одржаће ее међународни скуп ради установљивања механизма за коначно решење Косова, на основу воље народа, мишљења одговарајућих власти...," итд. Овај текст је потпуно у супротности с начелима и усдовима из дипломатског скупа у Рамбујеу, онако како су постављени одлуком Контакт групе од 29. јануара 1999. у Лондону.
Предаја Савезне Републике Југославије војној контроли НАТО била је предвиђена у делу текста ултиматума под "Додатком Б, 8". У тексту се дословце каже следеће:
НАТО особље, заједно са својим возилима, пловилима, летилицама и
опремом, имаће слободан и неограничен пролаз и несметан приступ у
целој СРЈ, укључујући и н>ен ваздушни простор и територијалне воде.
Ово ће укључити али неће бити ограпичено на, право логоровања,
маневара, ноћења и употребе било ког простора илн објеката
неопходних за подршку, обуку и операццје. (наглашавање ауторово)
Додатно, ради стварања примеса "легитимитегга" војне контроле
територије Савезне Републике Југославије од стране НАТО, у тексту
ултиматума се прецизира да, уз "представнике" "Косова", што ће рећи
представнике албанских сепаратиста, саме владе Југославије и Србије
"позивају" НАТО да преузме војну контролу над Југославијом (Србијом
и Црном Гором).
Овај понижавајући услов за читав српски народ, који вређа не само његов национални понос, већ и његову историју, наведен је у поглављу 7, члану 1 текста ултиматума, у којем се, између осталог, каже да "Стране позивају НАТО да састави и предводи војну силу како би се обезбедило придржшање одредбсша овог поглавља...."
Ни једна влада на свету не би могла да пристане на потписивање таквог једног текста, чак и под претњом рата. Велика Британија је 1982. кренула у рат у јужној Америци против Аргентине како не би изгубила суверенитет над Фокдандским острвима. Владе Савезне Републике Југославије и Србије нису имале право ни по свом законодавству да прихвате губитак дела своје територије или да предају целу земљу под контролу страних војних сила.30
Ултиматум којег су упутили министри спољних послова Француске и Велике Британије, што је било противно начелима и условима скупа у Рамбујеу, одбијен је од стране вођства Савезне Републике Југославије и Скупштине Србије. Одбијајући ултиматум, Скупштина Србије је указала на то да он води ка одвајању Косова и Метохије од Савезне Републике Југославије и од Србије. У исто време, позвала је Уједињене Нације и ОЕБС да допринесу спровођењу Споразума потписаног у Паризу за време дипломатског скупа у Паризу-Рамбујеу од стране седам етничких заједница Косова и Метохије и влада Србије и Југославије, у циљу постизања мира и аутономије у тој српској покрајини.31
Дана 22. марта 1999. у писаном одговору двојици министара, тадашњи председник Савезне Републике Југославије, Слободан Милошевић, одбио је да потпише текст ултиматума, који је већ бир назван "Споразумом", и устао је у одбрану територијалне целовитости Србије и Савезне Републике Југославије.32
Дана 24. марта 1999. услед одбијања Југославије и Србије да потпише текст ултиматума, НАТО је извршио инвазију територије Савезне Републике Југославије тако што је самог себе позвао, започињући непрекидно ваздушно бомбардовање земље у трајању од 78 дана и ноћи.
Бомбардовањем Југославије, НАТО и државе које су у томе учествовале, прекршиле су сва основна правила међународног права.33 Исто тако, прекршили су Повељу УН, која дозвољава употребу силе само у случају законите самоодбране и по дозволи тих истих Уједињених Нација.34 НАТО није имао ту дозволу Уједињених Нација, нити ју је могао добити на основу Повеље УН.35 Овом агресијом је НАТО прекршио чак и свој сопствени статут, који га одређује као одбрамбену организацију.36
Агресија НАТО на Југославију представљала је злочин против мира и злочин протие човечности, према начелгша међународног права признаткх у Повељи Иирнбершког трибунала и пресудама Трибунала,
усвојеним од стране Генералне Скупштине Уједињених Нација, путем
Резолуције 95 "(1) од 11. децембра 1946.37
У Резолуцији бр. 3314 (ТДТЦЈ) од 14. децембра 1974. Генерална
скупштина УН даје дефиницију појма агресије,38 коју описује као
"најозбиљнији и најопаснији облик незаконите употребе силе".39 Према
члану 1 дефиниције:
Агресија је • употреба оружане силе од стране једне државе против суверенитета, територијалне целовитости или политичке независности друге државе, или у бнло ком другом облику који није у складу с Повељом Уједињених Нација, како је у овој дефиницији наведено... По овој дефиницији, израз "држава" ШБ..Н2ћ.укључује и појам "група држава" где год је то примерено. Члан 3 дефиниције каже:
1. Никакав разлог било које врсте, без обзира на то да ли је политички, економски, војни или неки други, не може да служи као оправдање за агресију. 2. Рат агресије је злочин против међународног мира, Агресија даје повод за међународну одговорност. 3. Никаква територијална добит ши посебна предност које су исход агресија шсу нити ће бити признате као законите. (наглашавање ауторово) За све време овог незаконитог, неправедног и неједнаког рата,
народ Југославије се носио с НАТО бомбардовањем са задивљујућом
храброшћу и решеношћу да одбрани своју земљу.
10. Резолуција 1239 Савета безбедности Уједињених Нација, од 14. маја 1999: Савет безбедности четири пута изјављује да је Косово део Србије.
Док је НАТО бомбардовао читаву Југославију, Србију и Црну Гору, ваљда с надом да ће "убедити" Југословене да такозвани 'ТЕривремени договор" мора да се потпише и да тако постане "Споразум", Савет безбедности УН, у својој Резолуцији бр. 1239 (1999.), четири пута изјављује да је Косово "део Савезне Републике Југославије", и изнова потврђује "територијалну целовитост и суверенитвт свих држава у региону".*1
11. Београдски споразум од 3. јуна 1999: јемства Европске Уније и Руске Федерације територијалој целовитости и суверенитету Југославије (Србије и Црне Горе).
На крају НАТО није успео да убеди руководство Југославије и српски народ да морају да се повинују условима из текста од 23. фебруара 1999. који носи наслов "Привремени договор за мир и самоуправу на Косову", чак ни након 78 дана бомбардовања њихове земље.
Бомбардовање Србије и Црне Горе био је незаконит акт према међународном праву. Као што је изричито предвиђено у Резолуцији Генералне скупштине УН од 14. децембра 1974. која дефинише појам "агресије", бомбардовање није могло донети нити је донело икакву промену правног статуса српске покрајине. Косово и Метохија је остало део територије Србије.
На скуиу у Рамбујеу, Контакт група није успела да помогне у проналажењу решења за проблем Косова и Метохије. Незаконити ултиматум влада Француске и Велике Британије довео је до незаконитог бомбардовања Србије и Црне Горе. УН није био способан да заустави бомбардовање и примени Повељу Уједињених Нација на одговарајући начин. Бомбардовање је престало након посредовања Европске Уније и Руске Федерације.
Дана 2. јуна 1999. председник Финске, Марти Ахтисари, као представник Европске Уније, и бивши премијер Русије, Виктор Черномирдин, као специјални представник Руске Федерације, заједно су представили југословенским и српским властима текст с предлозима да се "крене напред према решењу косовске кризе". Ови предлози си били засновани на одлуци донетој 6. маја 1999. од стране министара спољних послова Групе 8 екошмски најразвијенијих земаља у Петерсбергу, Немачкој, у близини Бона, у којој су они предложили одређена начела на основу којих би решење "косовске кризе" могло да буде постигнуто. Након што су, на основу преговора с југословенским и српским властима, делимично измењени ови предлози представника Европске Уније и Руске Федерације прихваћени су од стране Владе Југославије и Скупштине Републике Србије следеђег дана, 3. јуна 1999.
На основу Београдског споразума од 3. јуна 1999. и у складу с њим, требало је да се усвоји резолуција Савета безбедности Уједињених Нација по којој би питање Косова и Метохије било одмах стављено под окриље Уједињених Нација. Главна страна Београдског споразума састоји се у томе да он предвиђа да ће било које будуће решење за аутономију Косова и Метохије бити засновано на "начелима суверенитета и територијалне целовитости Републике Југославије и других земаља у региону".
Београдски споразум такође предвиђа да ће политичка и војна мисија Уједињених Нација бити успостављена у покрајини, према глави ВШПовеље УН. Ова Глава предвиђа мере које Организација предузима "у односу на претње миру, кршења мира и акте агресије". Даље се предвиђа да ће Косово и Метохија бити стављено под привремену управу "под којом ће народ Косова моћи да ужива суштинску аутономију унутар Савезне Републике Југославије".
Београдски споразум је у складу с Повељом Уједињених Нација, с Хелсиншким завршним актом, са свим резолуцијама Уједињених Нација о Косову и Метохији које су до тада биле усвојене, и са споразумом из Рамбујеа о Начелима Скупа у Рамбујеу, установљених од стране Контакт групе и прихваћених од стране представника Југославије и Србије у Рамбујеу и Паризу у фебруару и марту 1999.
12. Резолуција 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999: еве државе-чланице Уједињених Нација јемче суверенитет и територијалну целовитост Југославије (Србије и Црне Горе), онако како је то дефинисано Повељом Уједињених Нација и Хелсиншким завршним актом.
Након Београдског сшразума од 10. јуна 1999. Савет безбедности је усвојио Резолуцију 1244, којом се завршило НАТО бомбардовање Југославије. Текст Београдског споразума чини Додатак 2 Резолуције 1244.43
Најважнија ставка Резолуције 1244 је она по којој Уједињене Нације јемче суверенитет и територијалну целовитост Југославије, то јест Србије и Црне Горе, као што је то предвиђено Хелсиншким завршним актом и у складу с Београдским споразумом, чији садржај, како је већ речено, чини део Резолуције 1244, као Додатак 2. На почетку текста резолуције каже се да: Савет Безбедности
Имајући у виду циљеве и начела Повеље Уједињених Нација и
основну одговорност Савета Безбедности за одржавање међународног
мира и безбедности,
Позивајући се на своје резолуције 1160 (1998.) од 31. марта 1998,
1199 (1998.) од 23. септембра 1998,1203 (1998.) од 24. октобра 1998. и
1239 (1998.) од 14. маја 1999.
Поздрављајући општа начела о политичком решењу косовске кризе усвојена 6. маја 1999. 1Ш999/516, додатак 1 ове резолуцијеТ? и такође поздрављајући прихватање од стране Савезне Републике Југославије начела која су изложена у тачкама 1 до 9 документа представљеног у Београду 2. јуна 1999. 101999/649, додатак 2 ове резолуције^ и пристанак Савезне Републике Југославије на овај документ...
Изнова потврђује пртрженост свгос држаеа-члапица
суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике
Југославије и другмх Држава у региону, као што је предвиђено
Хелсиншким завршним актом и додатком 2. (наглашавање ауторово)
Након поновног потврђивања ове обавезе Уједињених Нација
садржане у Резолуцији 1244, треба истаћи да Додатак 2 Резолуције 1244,
то јест садржај Београдског споразума, не може ни у једном свом делу
бити супротан начелу суверенитета и територијалне целовитости СРЈ, тј.
Србије и Црне Горе, како је овај појам описан у Хелсиншком завршном
44
акту.
Уз изјаву којом се јемче суверенитет и територијална целовитост СРЈ, тј. Србије и Црне Горе, на почетку Резолуције се такође наводи да:
Савет БезбедностиТнзнова потврђује позив из претходннх резолуција за суштинску аутономију и значајну самоуправу за Косово. Дакле, Резолуција 1244 предвиђа поштовање суверенитета и територијалне целовитости Савезне Републике Југославије, тј. Србије и Црне Горе, у складу са Хелсиншким завршним актом и у складу с Додатком 2 Резолуције, што ће рећи са Београдским споразумом од 3. јуна 1999. Према Хелсиншком завршном акту, свака европска или друга држава има право "да одређује сопствене законе и прописе".45 Стога, било каква "суштинска аутономија и значајна самоуправа за Косово" одређена је унутрашњим правним поретком Србије, у складу с њеним уставом.
Додатно, у ставу 1 главног дела Резолуције каже се: Шавет безбедностиЋодлучује да ће политичко решење косовске кризе бити засновано на огаптим начелима из додатка 1 и како је даље објашњено у начелима и другим неопходним елементима из додатка 2. Дакле, начела суверенитета и територијалне целовитости најпре и на првом месту, заједно са Додатком 2, то јест Београдским споразумом, који наводи присганак државе СРЈ, тј. Србије и Црне Горе, надјачавају било коју супротну одредбу из Резолуције 1244.
13. Правни основ за цивилно и војно присуство УН на Косову и Метохији: пристанак државе Србије. Косово и Метохија као српска територија под управом У.Н.
У Београдском споразуму од 3. јуна 1999. чији садржај у исто време чини део Резолуције Савета безбедности 1244 од 10. јуна 1999. као њен Додатак 2, предвиђа следеће: Размештање на Косову под окриљем Уједињених Нација ефектног међународног цивилног и безбедносног присуства, које може да поступа по одлукама у складу с главом ВИПовеље, способно да јемчи постизање заједничких цкљева.
У ставу 5 главног дела Резолуције 1244 наводи се следеће: Шавет безбедностиЋодлучује о размештању под окриљем Уједињених Нација међународног цивилног и безбедносног присуства на Косову, с одговарајућом опремом и особљем како је то предвиђено, и поздравља пристанак Савезне Републике Југославије на такво присуство. (наглашавање ауторово)
Дакле, постојање међународног безбедносног присуства и међународног цивилног лрисуства, то јест цивилног особља УН, на Косову и Метохији, засновано је на сагласности СРЈ (Србије и Црне Горе), која је садржана у Београдском споразуму од 3. јуна 1999. То значи да наставак ових "присустава" мора да буде уз сагласност државе Србије. Ако овај пристанак државе Србије престане да постоји, онда ће се "међународно цивилно присуство" и "међународно војно присуство" аутоматски претворити у стране окупационе силе, према општим начелима међународног права и према 1. делу, став Ш Хелсиншког завршног акта, на који се сама Резолуција 1244 Савета безбедности и позива.46
Оно што треба истаћи на овом месту је да присуство војне силе и цивилних службеника УН на Косову и Метохији, као и само постојање Резолуције 1244 Савета безбедности ни на који начин не мењају правни статус Космета. Косово и Метохија је део српске територије под управом УН.
14. Бесправно убацивање израза "Споразум из Рамбујеа [8/1999/648]" у текст Резолуције 1244 Савета безбедности: превара почињена против Југославије.
У ставу 11 главног дела Резолуције 1244 налазе се одредбе о обавезама међународног цивилног присуства. Посебно се каже следеће:
Савет безбедноегиЋ одлучује да ће главне обавезе међународног цивилног присуства укључити: Рад на успостављању, до успостављања коначног решења,
суштинске аутономије и самоуправе на Косову, узимајући у потпуности
у обзир додатак 2 и Споразум из Рамбујеа 101999/648
Поспешивање политичког процеса усмереног ка одређивању
будућег статуса Косова, узимајући у обзир Споразум из Рамбујеа
101999/648
Примећујемо да се у подставовима Шћи Шђстава 11 главног дела Резолуције 1244,, поред израза "Споразум из Рамбујеа", уоквирен заградама, налази шифровани бррј "01999/648". Насупрот овоме, Додатак 2, став 8, који долази после главног дела резолуције, садржи израз "Споразум из Рамбујеа", просто, без икаквог броја који следи. Површнији читалац би можда помислио да је поменути број можда изостављен из Додатка 2, који следи иакон главног дела Резолуције, ради концизности. Међутим, како је Додатак 2 Резолуције 1244 прикачен тексту Београдског споразума од 3. јуна 1999. он је исторцјсш претходио главном делу Резолуције 1244, која је усвојена седам дана касније, то јест 10. јуна 1999. То значи да је број "01999/648" додат у Савету безбедности након склапања Београдског споразума.
Израз "Споразум из Рамбујеа 1Ш 999/64811 се не односи на, нити има исто значење као израз "Споразум из Рамбујеа" без броја, који се употребљава у Додатку 2, то јест у тексту Београдског споразума. Да су ово две различите ствари такође је очевидно из терминологије подстава ПШБглавног дела Резолуције, где се дословце каже: "узимајући у потпуности у обзир додатак 2, као и Споразум из Рамбујеа 1Ш999/648Ћ Међутим, Додатак 2 садржи израз "Споразум из Рамбујеа" без икаквог броја, у свом ставу 8. Стога не би било никаквог разлога да се исти израз употреби два пута, што је сувишно. Јасно је, дакле, да су ово два различита израза и да сваки од њих изражава посебну ствар.
У Београдском споразуму израз "Споразум из Рамбујеа" означава оно што је прихваћено и што је договорено на скупу у Рамбујеу у париској обласги током фебруара и марта 1999.-од стране југословенских и српских власти које су потписале Београдски споразум од 3. јуна 1999. Оно око чега су се југословенска и српска делегација договориле с посредшцима била су Начела скупа у Рамбујеу, у складу са саопштењем Контакг групе од 29. јануара 1999. као што је претходно речено.47 На основу тих Начела, потписан је правни споразум о аутономији Косова и Метохије од стране представника седам етничких заједница из српске покрајине 18. марта 1999.
Ни под којгш условима не може "Споразум из Рамбујеа" означити оно што тје договорено на скупуу Рамбујеу. Без сумње, он се не може односити на текст насловљен "Привремени договор о миру и самоуправи на Косову", то јест на текст ултиматума којег су југословенске и српске власти одбациле, и он ни у једном тренутку није представљао текст неког споразума, због чега је НАТО и бомбардовао Србију и Црну Гору. Стога, текст ултиматума се ни по једном основу не може односити на "споразум" или "споразуме" у Београдском споразуму од 3. јуна 1999. Да је текст насловљен "Привремени договор о миру и самоуправи на Косову" укључен у Београдски споразум, он би се ту бар помињао по имену. Уз то, био би укључен као додатак на Споразум, како би се осигурало да се зна о чему је реч, с обзиром да тај текст не садржи потпис бшо ког делегата југословенске или српске владе. Штавише, садржај Београдског споразума, који је укључен у Додатак 2 Резолуције 1244, није у складу са садржајем текста насловљеног "Прибремени договор о миру и самоуправи на Косову". Као што је претходно наведено, такозвани "Привремени договор" је предвиђао одвајање Косова и Метохије и војну контролу над целом територијом Југославије од стране НАТО. Насупрот томе, према Београдском споразуму, суверенитет и територијална целовитост Југославије, то јест Србије и Црне Горе, су зајемчени.
Шифра "С/1999/648" у главном делу Резолуције 1244 односи се на документ уручен УН-у од стране представника Француске у тој организацији. У том документу, израз "Споразум из Рамбујеа", који се појављује у Београдском споразуму од 3. јуна 1999, изједначен је с текстом насловљеним "Привремени договор о миру и самоуправи на Косову", то јест са ултиматумом, који је био одбијен од стране југословенског руководства и Скупштине Србије марта 1999. Другим речима, израз "Споразум из Рамбујеа 1Ш999/648Ђ који се појављује у главом делу Резолуције 1244 односи се на текст насловљен "Привремени договор о миру и самоуправи на Косову", то јест на текст ултиматума. Поистовећивање "Споразума из Рамбујеа" с текстом насловљеним "Привремени договор о миру и самоуправи на Косову" временски је дошло после 3. јуна 1999. тј. датума када су југословенско руководство и српска Скупштина прихватили предлог Европске Уније и Руске Федерације, који је у себи садржао израз "Споразум из Рамбујеа". Тај текст, то јест текст Београдског споразума, као што је претходно указано, укључен је кар Додатак 2 у Резолуцију 1244, која је усвојена 10. јуна 1999. Ове чињенице су непосредно извучене из званичних докумената.
На овом месту треба да поменемо одређена историјска збивања која су се десила неколико дана пре усвајања Резолуције 1244, Потребно је имати ове догађаје у виду како би боље могли да разумемо оно што се данас дешава у вези с проблемом Косова и Метохије.
Историјски догађаји који ће бити наведени, такође прикупљени из званичних докумената, већ су описани у две претходне студије од стране аутора, које су представљене у Српској академији наука и уметности.48 Ти догађаји су следећи:
На основу предлога Ахтисарија^ и Черномирдина, који су прихваћени од стране југословенских и српских власти, тј. на основу Београдског споразума од 3. јуна 1999. и према његовим одредбама, требало је да буде усвојена резолуција Савета безбедности на основу које би се зауставило бомбардовање.
Пет дана касније, 8. јуна 1999. целокупни текст нацрта резолуције Савета безбедности Уједињених Нација о Косову постао је доступан међународној јавности путем медијске дистрибуције. Ни на једном месту у тексту нацрта резолуције, било да је реч о главном делу или о оба додатка, не се појављује број "Ш1999/648Е'49
Следећег дана, 9. јуна 1999. на основу Београдског споразума од 3. јуна 1999. и имајући у виду скоро усвајање резолуције Савета Безбедности у складу с условима споразума, Владе Југославије и Србије су потписале Војни споразум с "међународним снагама безбедности", КФОР-ом. На основу тој Војног споразума, Војска Југословије почела је да се повлачи с Косова и Метохије, а у исто време су оружане снаге НАТО и других држава - под именом КФОР — почеле да се размештају по Косову и Метохији.50
Следећег дана, 10. јуна 1999. усвојена је Резолуција бр. 1244 Савета безбедности УН о Косову, чији текст тје у складу ни с одредбама Београдског споразума од 3. јуна 1999. ни с текстом нацрта резолуције, који је међународно дистрибуиран од стране медија 8. јуна 1999. дан пре потписивања Војног споразума, по којем се југословенска војска повукла с Косова и Метохије. У пасусу 11 главног дела Резолуције појављује се број "1Ш 999/64811, на основу интервенције француске Владе у УН у Њујорку путем свог представника у тој међународној организацији. У Њујорку се десило следеће:
Дана 4. јуна 1999, француски стални представник у Уједињеним Нацијама, амбасадор Ален Дежаме (Ајвјн Дејаммет) доставио је генералном секрегару Уједињених Нација писмо у којем се наводи следеће:
Имам част да вашој пажњи представим, у име двоје копредседавајућих
Конференције у Рамбујеу, Француске и Велике Британије, Споразум из
Рамбујеа: Приеремени договор о миру и самоуправи на Косоеу (видети
додатак). Био бих вам захвалан ако би сте текст овог писма и његовог
додатка дистрибуирали као текст Савета безбедности,
Припојен горе поменутом додатку био је текст којег су
југословенске власти одбиле у марту 1999. мало пре почегка
бомбардовања Југославије од стране НАТО. Као наслов документа, у
великим словима, појављује се фраза "Споразум из Рамбујеа"
("Рамбоуигет АВДОЈДС"), са великим "а", а испод ње, као поднаслов,
штампано мањим словима, налази се фраза "Привремени договор о миру
и самоуправи на Косову".51
Дана 7. јуна 1999. писмо француског амбасадора, заједно с његовим прилогом, добило је регистрациони број Савета безбедности "1Ш999/648Ћ.52 На овај начин, "Привремени договор о миру и самоуправи на Косову", у једнши (тј. "Иперм А§геетеМ ф)рГЂа1^ анд ШфГовеЈНменпн Косово"), прекрштенјеу "Споразум из Рамбујеа"у множини (тј. "РамбоушЕТ АссогсИ\ очигледно у намери да се поистовети с изразом "Споразум из Рамбујеа" (тј. "РамбоушетАицоЈдс"), који се појављује у Београдском споразуму од 3. јуна 1999.53
Резолуција 1244 је усвојена 10, јуна 1999. Она се састоји од главног дела и два додатка. На почетку главног дела Резолуције, Савет безбедности изнова потврђује "приврженост свих држава-чланица суверенитету и територијалној целовитости Савезне Републике Југославије и других држава у региону, као што је предвиђено Хелсиншким завршним актом и додатком 2". Додатак 2 садржи Београдски споразум од 3. јуна 1999. У додатку 2 израз "Споразум из Рамбујеа" остао је непромењен. Међутим, у главном тексту Резолуције, у ставу 11, који се тиче надлежности међународног цивилног присуства на Космету, уместо израза "Споразум из Рамбујеа", који се појавио у нацрту два дана пре тога, сада се појављује израз "Споразум из Рамбујеа 101999/648^, који се односи на такозвани "Привремени договор о миру и самоуправи на Косову" од23. фебруара 1999. тојестнатекстултиматума којег Савезна Република Југославија, то јест Србија и Црна Гора, никад нису потписали и због којег је и покренута НАТО инвазија на земљу.
Путем ове акције неистините чињетце су представљене као истините. На овај начинје након "злочина против Југославије " уследила "превара против Југославије ".54 С обзиром на то да за владе Француске и Велике Британије није било никакве сумње у погледу тачног значења израза "Споразум из Рамбујеа", који је укључен у текст Београдског споразума, шта је био разлог за њихову интервенцију у Уједињеним Нацијама, на начин који је описан? Било како било, сама чињеница ове интервенције и сам текст писма француског представника упућеног Уједињеним Нацијама такође доказују да израз "Споразум из Рамбујеа" ни на који начин не одговара тексту названом "Привремени договор за мир и самоуправу на Косову", то јест ултиматуму.
Штавише, 10. јуна 1999. када је Резолуција 1244 усвојена, НАТО инвазија Југославије је још увек трајала и оружане снаге земље се још увек нису повукле с подручја Косова и Метохије. Из ког разлога је, дакле, регистрациони број једне интерне архиве једноставно уписан у Резолуцију 1244 поред речи "Споразум из Рамбујеа" уместо да је недвосмислено написан пун назив, "Споразум из Рамбујеа: Привремени договор о миру и самоуправи на Косову", то јест ултиматум?
Ова интервенција представља морално неприхватљив и незаконит чин. Тај чин је усмерен против земље која је економски уништена бесправним и_ неправедним бомбардовањем од 78 дана и ноћи од стране оружаних снага НАТО, у којим су Француска и Британија узеле активно учешће. То је незаконит чин наспрам међународног права и наспрам права свих цивилизованих земаља. То је исто тако чин супротан начелима добре намере, која све државе-чланице УН треба да поштују, као што је предвиђено у члану 2, ставу 2 Повеље УН. Тај чин не може да произведе правно дејство.56
15. Веза између израза "Споразум из Рамбујеа [8/1999/648]" и надлежности УН Управе на Косову и Метохији.
У ставу 5 Београдског споразума од 3. јуна 1999. чији текст сачињава додатак 2 Резолуције Савета Безбедности 1244 од 10. јуна 1999. предвиђа се
Успостављање привремене управе за Косово, као део међународног
цивилног присуства под којим народ Косова може да ужива суштинску
аутономију унутар Савезне Републике Југославије. (наглашавање
ауторово)
У члану 10 главног дела Резолуције 1244 понавља се да ће међународно цивилно присуство обезбедити "привремену управу за Косово под којом ће народ Косова уживати суштинску аутономију унутар Савезне Републике Југославије..."
У подставу Ш&става 11 главног дела Резолуције 1244 аутори резолуције наводе надлежности међународног цивилног присуства у вези с "привременом управом за Косово". Специфично се каже следеће:
11. Шавет безбедностиЋ одлучује да ће главне одговорности
међународног цивилног присуства укључити:
Поспешивање успостаељања, уочи коначног решења,
суштииске аутономије и самоуправе на Косову, узимајући у потпуности
у обзир Додатак 2 и Споразум из Рамбујеа ШЈ999/648Ћ (наглашавање
ауторово)
Као што је савршено очевидно у горњем подставу, поред израза "успоставаљање" и "суштинска аутономија", који се појављују у ставу 5 Београдског споразума, додат је израз "Споразум из Рамбујеа 1Ш 999/64811 То значи да, према овом подставу, УН Управа на Косову и Метохији може селективно да примењује садржај ултиматума, на који се израз "Споразум из Рамбујеа 1Ш999/648Т1 односи.
Међутим, исти подстав 11 1Ш главног дела Резолуције је у супротности са ставом 5 Београдског споразума, у којем су надлежности "привремене управе за Косово" већ прецизиране. Тај став 5 садржи изразе "успостављање" и "суштинска аутономија" као што је то случај и с подставом 11 ШБглавног дела Резолуције. Али он не садржи израз "Споразум из Рамбујеа", као ни израз "Споразум из Рамбујеа 1Ш999/648"К, зато што целокупни став 5 Београдског споразума нема никакве везе са изразом "Споразум из Рамбујеа", са или без броја. Целокупни став 5 Београдског споразума гласи:
Успостављање привремене управе чза Косово као део међународног
цивилног присуства под којим народ Косова може да ужива суштинску аутономију унутар Савезне Републике Југославије, по одлуци Савета
безбедности Уједињених Нација. Привремена управа треба да обезбеди
прелазну управу, у исто време успоставл.ајући и надгледајући развој привремених демократских самоуправних институција ради обезбеђИвања услова за миран и нормалан живот свих житеља Косова. (наглашавање ауторово)
Израз "Споразум из Рамбујеа", без икаквог броја, помиње се у 8. пасусу Београдског споразума; међутим, он се не односи на надлежност привремене администрације УН. Пасус 8 Београдског споразума односи се на:
Политички процес у циљу успостаељања привременог попитичког оквирног споразума који предвиђа значајан степен самоуправе за Косово, узимајући у целости у обзир Споразум из Рамбујеа и начела суверенитета и територијалне целовитости Савезне Републике Југославије и других земаља у региону... (наглашавање ауторово)
Другим речима, током редакције текста Резолуције 1244 у Њујорку, термшологија става 5 и става 8 Београдског споразума су измешане, а затим употребљене у нацрту подстаеа 11 [а] главног дела Резолуције, да би УН администратори на Косову могли да делују на основу ултиматума, којије незаконито притчен Резолуцији 1244.
Уз горе наведено, морамо да истакнемо још нешто. Према ставу 5 Београдског споразума, под привременом међународном управом на Косову "народ Косова може да ужива суштинску аутономију унутар Савезне Републике Југославије". Израз "унутар Савезне Републике Југославије" је изостављен из 11. става главног дела Резолуције 1244 из очигледних разлога. Израз "Савезна Република Југославија" није географски, већ означава Савезну Републику Југославију као законски конституисану државу. Према томе, "суштинска аутономија унутар Савезне Републике Југославије" значи аутономија у складу с правним поретком Југославије, тј. са законодавством Србије. Дакле, према Београдском споразуму, надлежност Привремене управе на Косову састоји се у спровођењу управе на Косову и Метохији ради постизања аутономијеу складу с правним поретком Србије.
Текст Додатка 2 Резолуције 1244 састоји се од целокупног текста Београдског споразума. Као што је претходно истакнуто, став 1 главног дела Резолуције 1244 предвиђа следеће:
Савет безбедностиЋодлучује да ће политичко решење косовске кризе бити засновано на општим начелима наведеним у додатку 1, и као што је даље изложено у начелима и другим неопходним елементима у Додатку 2.
То значи да одредбе става 5 Додатка 2 Резолуције 1244 (тј. става 5 Београдског споразума) надјачавају супротстављене одредбе потпасуса 11 Ш&главног дела Резолуције. Стога, надлежности УН администрације на Косову и Метохији везане за суштинску аутономију одређују се Београдским споразумом, то јест Додатком 2 Резолуције 1244, а не пасусом 11 ШБглавног дела Резолуције. То је такође изражено огпцтим начелом поштовања суверенитета и територијалне целовитости Савезне Републике Југославије, тј. Србије и Црне Горе, које је наведено на почетку главног дела Резолуције.
16. Погрешно спровођење Резолуције 1244 од стране Привремене администрације Уједињених нација за Косово и Метохију (УНМИК): погрешно тумачење одредби Резолуције 1244 Савета безбедности.
У најбитнијим ставкама институционалне природе, Привремена администрација мисије Уједињених Нација на Косову (УНМИК) погрешно је спровела Резолуцију Савета Безбедности 1244, тако игноригаући суверена права Србије.
У првој "уредби" издатој 25. јуна 1999. од стране специјалног представника генералног секретара, наводи се следеће:
Специјални представник генералног секретара,... делујући у складу с овлашћењима која су му дата Резолуцијом 1244 (1999.) Савета безбедности Уједињених Нација, ради успостављања и одржавања привремене управе на територији Косова; овим одређује следеће:
Одељак 1. Овлашћења привремене управе. 1. Сва законодавна и извршна власт у вези с Косовом, укључујући управу над правосуђем, лежи у УНМИК-у а спроводи је специјални представник генералног секретара...
Одељак 2. Државна имовина. УНМИК ће управљати покретном
или непокретном имовином, укључујући новчаним средствима,
банковним рачунима и другом имовином која припада, или је уписана на
има Савезне Републике Југославије или Републике Србије или било
којих њених органа, а која се налази на територнји Косова.
Као што се лако може уочити, ова уредба Специјалног
представника генералног секретара у супротности је са словом и духом
горе наведеног става 5 Београдског споразума, то јест Додатка 2
Резолуције Савета безбедности 1244. Према том ставу, као што је горе
напоменуто, у циљу успостављања аутономије Управа УН за Косово и
Метохију мора да поступа у складу с правним поретком Србије. У овом
случају, специјални представник генералног секретара требало је да
спроведе став 5 Додатка 2 Резолуције 1244. У сваком случају, поменута
уредба нема никакве везе с "привременом управом" ради постизања
"суштинске аутономијаЈнутар Савезне Републике Југославије" на шта су
тадашње руководство Југославије и Скупштина Србије пристали 3. јуна
1999. у преговорима с представником Европске Уније Мартијем
Ахтисаријем и представником Руске Федерације Виктором
Черномирдином.
С институционалног становишта специјалног представника генералног секретара, још једна важна "уредба" је Уредба бр. 2001/9 од 19. маја 2001. по којој се успоставља "Уставни оквир за привремену самоуправу" на Косову и Метохији. У бвом "Уставном оквиру" одређене институције предвиђају се као "привремене институције самоуправе". Једна од њих је институција "председника Косова" (9. поглавље, одељак 2). Међу овлашћењима "председника Косова" је и то да "предузме деловање у пољу спољних послова" у координацији са специјалним представником Генералног секретара. У склопу истог оквира такође одељак 3). "Уставни оквир" такође предвиђа следеће:
Привремене институције самоуправе такође ће имати следећа
овлашћења у пољу спољних послова: међутародну и спољну сарадњу,
укључујући и постизање и финализацију споразума. Ове делатности
биће координисане са СПГС-ом" (5. поглавље, став 6).
Све ове институције се косе с појмом "покрајине", што Косово и
Метохија и јесте; оне нису предвиђене Београдским споразумом. Ипак,
оне се наводе у тексту насловљеним 'ТГривремени договор о миру и
самоуправи на Косову", који је чинио садржај ултиматума и крји је био
повезан с Резолуцијом Савета безбедности 1244, с кодним бројем
"СУ1999/648". Међутим, према ставу 1. Резолуције 1244, "политичко
решење косовске кризе биће засновано на општим начелима из Додатка
1, и како је даље наведено у начелима и другим неопходним елементима
у Додатку 2", то јест на основу Београдског споразума. Другим речима, у
складу с правним поретком Србије, као што је горе и речено.
17. Привремено својство уредби Привремене управе мисије Уједињених нација на Косову и Метохији
Све "уредбе" и други административни акти "Привремене управе мисије Уједињених Нација на Косову (УНМИК)", било да су законите или незаконите, су по својој природи привремене. Ово је прецизирано у Резолуцији 1244 Савета безбедности, поготову у Додатку 2. (Београдском споразуму од 3. јуна 1999.), на којем "решење за косовску кризу" треба да буде засновано, према ставу 1 његовог главног дела. У горе наведеном ставу 5 Додатка 2, УН управа на Косову је два пута дефинисана као "привремена", ањенрадкао "прелазни" и "привремени":
Успостављање привремене упраее за Косово... Привремена упраеа треба да обезбеди прелазну упраеу, у исто време успостављајући и надгледајући развој привремених демократских самоуправних институција, ради обезбеђивања услова за миран и нормалан живот за све становнике Косова. (наглашавање ауторово)
Штавише, привремено својство ове управе је назначено у њеном званичном наслову, то јест "Привремена управа мисије Уједињених Нација на Косову.".
Ово привремено својство УНМИК-а и његовог рада значи да његове "уредбе" и други административни акти не представљају преседане за будуће дефинисање облика аутономије која ће се успоставити на Косову и Метохији.
18. Закључак: Косово и Метохија је саставни део државе Србије. Овај статус не може бити промењен осим уз пристанак Србије, у складу с њеним уставним поретком.
Дана 4. фебруара 2003. Савезна Република Југославија преименована је у "Србију и Црну Гору". На интернет страници Уједињених Нација наводи се следеће:
Након усвајања и проглашења Уставне повеље Србије и Црне Горе од стране Скупштине Савезне Републике Југославије дана 4. фебруара 2003. име државе Савезне Републике Југославије промењено је у Србију и Црну Гору.59
Према међународном праву, иступање Црне Горе из федерације "Србија и Црна Гора" на дан 3. јуна 2006. не производи апсолутно никакве промене у статусу Косова и Метохије. Косово и Метохија увек остаје део територије Србије.
Србија наслеђује Савезну Републику Југославију у погледу њених права и обавеза које происгичу из општег међународног права, међународних уговора и резолуција Савета безбедности, а које се тичу њене територије. Споразуми попут оног из Београда од 3. јуна 1999. као и резолуције Савета безбедности које се тичу питања Косова и Метохије, попут Резолуције 1244, остају у потпуности на снази. Што се тиче Уједињених Нација, Србија наслеђује правна својства "Србије и Црне Горе", то јест "Савезне Републике Југославије". На интернет страници Уједињених Нација наводи се следеће:
Чланство Државне заједнице Србије и Црне Горе у Уједињеним Нацијама, укључујући сва тела и организације у систему Уједињених Нација, наставља се од стране Републике Србије на основу ллана 60 Уставне повеље Србије и Црне Горе, активираног по усвајању Декларације о независности од стране Народне скуппгпше Црне Горе, 3.јуна2006.60
Међутим, чињеница да Косово и Метохија чини део српске државе у сваком случају не зависи од било каквог тумачења из горе наведених резолуција. Уз то, статус Косова и Метохије - то јест да је то део српске државе - ни на који начин се не мења чињеницом да је та српска покрајина под управом УН.
С обзиром на чињеницу да Косово и Метохија чини део српске државе, било какав облик аугономије законски је могућ само у оквиру уставног поретка Србије, и у складу с њеним међународним обавезама везаним за заштиту људских права свих њених грађана.
Произвољно отцепљење српске провинције или њеног дела законски је немогуЋе. Такав поступак био би противан суверенитету и територијално] целовитости једне европске државе, као и противан Уједињеним Нацијама, које управљају овом покрајином уз пристанак српске државе. Било каква "признавања" таквог отцепљења била би незаконита према међународном ттраву и противна Повељи Уједињених Нација.
Штавише, наметање неког посебног облика аутономије или наметање отцепљења од стране самог УН правно је немогуће. Према сопственој Повељи, УН ни у ком случају нема надлежност да "намеће статусе" унутар територија својих држава чланица. Таква одлука била би једнака нападу (агресији).
Према међуиародном праву, отцепљење Косова и Метохије од Србије није могуће без пристанка српске државе, под условом да је гпакав пристанак дозвољеи Уставом Републике Србије и даје у складу с његовим одредбама.61
