ИНТЕРВЈУ ВЛАДИМИРA ПУТИНA CNN-У

Метју Ченс: Иако више нисте председник Русије, многи људи широм света и даље мисле да сте Ви и даље главни приликом доношења одлука у држави. Зар нисте Ви, заправо, наредили руским снагама да нападну Грузију, те стога да Ви лично требате да сносите последице таквог чина?

Владимир Путин: Наравно да то није тачно. У складу са Уставом Руске Федерације, питања спровођења спољне политике и одбране земље су искључиво у рукама Председника. Председник Руске Федреације је деловао у складу са својим овлашћењима.

Као што се зна, моја маленкост је у то време била на церемонији отварања Олимпијских игара у Пекингу, што ме је сигурно онемогућило да учествујем у доношењу такве одлуке, али подразумева се да је председник Медведев упознат са мојим мишљењем о целој ситуацији. Бићу искрен с Вама, иако то и није нека тајна, ми смо свакако разматрали сваки могући сценарио, укључујући и директну агресију од стране Грузије.

Морали смо да мислимо унапред о питању безбедности наших мировњака и грађана Руске Федерације који су се налазили у Јужној Осетији. Али, понављам, таква одлука је могла бити донесена искључиво од стране Председника Руске Федерације, Врховног команданта оружаних снага, г. Медведева. То је била његова одлука.

Метју Ченс: Али, није тајна да већ годинама ви апелујете ка Западу да озбиљно схвати Вашу забринутост око питања међународних односа. На пример, око питања ширења NATO-а, постављања ракетног штита у Источној Европи. Зар овај конфликт није заправо требао да покаже како је Русија та која је сила у региону, не NATO, а поготову не САД?

Владимир Путин: Наравно да није тако. Чак, ми нисмо ни желели овај конфликт, нити желимо ишта слично у будућности.

Разлог избијања овог конфликта лежи искључиво у чињеници да нико није имао слуха за нашу забринутост.

Опширније говорећи, Метју, рећи ћу Вам ово: овај конфликт мора да се сагледа шире.

Мислим да ће Вас и Ваше гледаоце занимати да науче нешто о историји односа међу народима и етничким групама на овоим просторима. Зато што људи о овоме не знају ништа, или јако мало.

Желео бих да подсетим да се сваки од ових државних ентитета, сваки у своје време, добровољно прикључио саставу Руске Царевине. Средином 18. века, 1745-1747, Осетија је прва постала део Руске Царевине. Тада је она била целовита; Северна и Јужна Осетија су биле једна држава.

Ако ме сећање добро служи, 1801. године се и сама Грузија, која је била под значајним притиском од стране Отоманске Империје, добровољно припојила Руском Царству.

12 година касније, 1812. године  и Абхазија постаје део Руског Царства. До тада је она била независна држава.

Тек средином 19. века донета је одлука да се Јужна Осетија инкорпорира у провинцију Тифлис. Пошто се та промена десила унутар јединствене царевине, њој тада није придат посебан значај. Али ја Вас уверавам да се у следећим годинама показало да Осетини нису задовољни таквом одлуком. Међутим, они су оваквом Цареве централне управе доведени под јурисдикцију државе која је данас Грузија.

Када се после Првог светског рата Руско Царство распало, Грузија је прогласила независност, док се Осетија определила да остане са Русијом. Ово се десило непосредно после дешавања из 1917. године.

Због тога, 1918. године Грузија је у овом региону извела бруталну казнену операцију, коју је поновила 1921.

Када је формиран Совјетски савез, Стаљиновом одлуком ова територија је званично предата Грузији. Да подсетим, Стаљин је био Грузин.

Из овога следи да су они који мисле да Осетија треба да буде у саставу грузије, заправо стаљинисти. Они бране одлуке Јосифа Висарионовича Стаљина.

Ипак, без обзира на то шта се ових дана заправо дешавало овде и на мотиве свих учесника овог конфликта, ми смо несумњиво сведоци трагедије.

За нас је то посебна трагедија, зато што је током многих година нашег заједничког живота са грузијском културом - а грузијска је култура древна – она постала део вишенационалне културе руске државе.

Са наше стране посоји и благи осећај да је ово грађански рат, иако је Грузија суверена држава, без сумње. Ми у ту сувереност никада нисмо дирали, нити то намеравамо у будућности. Ипак, у Русији живи више од милион Грузина, тако да ми имамо посебне везе са овом земљом. За нас ово је трагедија посебних димензија.

Уверавам Вас да многи Руси који данас жале за погинулим руским војницима, а поготову цивилима, исто тако жале и за погинулим Грузинима.

Одговорност за ове жртве лежи искључиво на грузијском руководству, које се усудило да покрене ове криминалне акције.

Метју Ченс: Врло је занимљиво што сте споменули историју руске империје, пошто се после ове руске интервенције у Грузији јавља забринутост осталих бивших совјетских република да би оне могле да буду следеће на удару. Поготову земље са великим бројем руског становништва као што су Украјина, Молдавија, неке централноазијске, па чак и балтичке државе... Да ли можете да нам гарантујете да Русија више никад неће употребити силу против неке државе у региону?

Владимир Путин: Не свиђа ми се формулација овог питања. Ми не можемо да гарантујемо да нећемо напасти било кога. Ми и нисмо напали никога. Ми тражимо гаранције да нас више нико неће нападати и убијати наше грађане. А сада нас приказују као агресоре.

Овде имам хронологију догађаја који су се дешавали 7, 8 и 9. августа. 7. августа, у 14:42, гурзијски официри који су били заједно са осталим официрима из Русије и Јужне Осетије у заједничком штабу миротвораца, напуштају штаб, уз објашњење да им је тако наређено од стране њихових претпостављених. Напустили су своје место службе и нису се вратили. Сат времена након тога, почело је деловање грузијске тешке артиљерије.

У 22:35 почиње тешко бомбардовање града Чинвали. У 22:50, пешадијске јединице грузијске војске почињу  да се постављају у зони сукоба. У исто време, монтирају се и пољске болнице грузијске војске у непосредној близини. У 23:30, г.Круашвили, бригадни генерал и командант грузијских миротвораца у регији, изјављује да је Грузија решила да објави рат Јужној Осетији. То је изјавио директно и јавно, у објективе ТВ камера.

Тада, ми покушавамо да ступимо у контакт са грузијским властима, али се они не одазивају. 8. августа, у 00:45, Круашвили понавља своју претходну изјаву. У 05:20, колоне грузијских тенкова нападају Чинвали, чему је претходила масивна употреба GRAD система, и тада смо почели да трпимо губитке међу нашим особљем.

Као што знате, ја сам тада био у Пекингу, и успео сам да на кратко разговарам са председником САД. Директно сам му рекао да нисмо успели да ступимо у контакт са грузијским властима, али да је један од њихових главнокомандујућих официра јавно рекао да је Грузија објавила рат Јужној Осетији.

Џорџ ми је одговорио, као што сам већ раније јавно рекао, да нико није хтео рат. Ми смо се надали да ће администрација САД учинити нешто да заустави овај рат и натера грузијске власти да престану са агресијом, али то се није догодило.

Шта више, у подне по локалном времену, грузијске снаге заузимају камп миротвораца у јужном делу Чинвалија, натеравши наше миротворце да се повуку, будући да су били бројчано надамашени и то шестоструко. Они нису имали ни теже наоружање, пошто су у једном од артиљеријских напада Грузина, складишта њиховог наоружања уништена. У само једном од оваквих напада погинуло је 10 људи одједном.

Онда је нападнут и северни камп миротвораца. Прочитаћу Вам извештај Генералштаба: ''Од 12:30 часова, батаљон миротвораца Руске Федерације који се налази у северном делу града, одбио је пет покушаја напада и наставља борбу даље''.

У исто време, грузијска авијација бомбардује град Џаву, који се налази ван ове зоне конфликта, у централној Јужној Осетији.

И ко је онда нападач, а ко је нападнут? Ми немамо намеру да нападамо било ког, нити да започињемо рат с било ким.

Током осам година мог вршења дужности Председника, често сам чуо питања: Коју позициу Русија жели за себе у свету? Како она види себе? Где јој је место? Русија је мирољубива земља и ми желимо да сарађујемо са свим нашим комшијама и партнерима. Али ако неко мисли да може да нас напада и убија, да нам је место на гробљима, онда тај неко мора да размисли какве ће последице такве акције имати по њега самог.

Метју Ченс: Док сте били председник, па и сада, Ваши лични односи са председником САД Џорџом Бушом су били врло блиски. Да ли сматрате да је његова неодлучност да заустави грузијске нападе допринела нарушавању ваших односа?

Владимир Путин: То је свакако нарушило наше односе, поготову односе између наших влада.

Али није само проблем у томе што америчка администрација није успела да обузда грузијске власти; Американци су, заправо, наоружавали и обучавали грузијску војску.

Зашто би трошили време на компликоване преговоре и изналажење дубоких компромисних решења за овај међунационални конфликт? Лакше је наоружати једну страну и наговорити је да нападне другу. Делује као брзо решење проблема. У стварности, пак, то није увек случај.

Ово што ћу сада рећи је чисто хипотетички и требаће времена да се правилно испита. Али мислим да има доста материјала за истраживање.

Чак и током Хладног рата, када смо били у озбиљном сукобу са Американцима, избегавао се директан сукоб између наших цивила, свакако и војски.

Имамо озбиљних разлога да верујемо да су се у зони конфликта са Грузијом налазили држављани САД. Ако се ово потврди као истинито, то ће бити врло лоше. Чак, врло опасно; то је лоше вођена политика.

Али, ако је ово заиста тачно, ови догађаји би могли да имају утицај и на политичку климу у САД.

Ако се ови наговештаји потврде, онда ћемо имати разлога да поверујемо да су неки људи из САД намерно креирали овај конфликт у циљу заоштравања ситуације и побољшавања позиције једног од председничких кандидата на изборима у САД.

Метју Ченс: Ово су веома озбиљне оптужбе, али само да разјаснимо, г.Премијере, Ви тврдите да су амерички оперативци помагали грузијској војсци, а можда чак да су и они сами изазвали овај конфликт, да би једном од председничких кандидата у САД обезбедили тему за обраћање гласачима? Да ли имате доказе?

Владимир Путин: Дозволите да објасним. Ако се докаже присуство америчких држављана у зони сукоба, то ће значити да су они ту били са дозволом њихових власти. У том случају, имаћемо ситуацију да се у зони сукоба налазе држављани САД који су ту на неком задатку. Они се ту не могу налазити по сопственом нахођењу, већ само по наређењу њихових претпостављених.

Обични специјалисти, па и кад обучавају војно особље, морају то да обављају унутар одређених центара за обуку, а не у зонама сукоба.

Понављам, све тек треба да се потврди. Ја Вам само преносим извештаје наше војске. Наравно, ја ћу од њих тражити додатне доказе. Али, зашто Вас толико изненеађује ова хипотеза? Постоје проблеми на Блиском Истоку; тешко да се иде ка помирењу. У Афганистану се ситуација такође не поправља, шта више, Талибани су кренули у офанзиву и NATO снаге трпе губитке у десетинама.

У Ираку, после почетне победничке еуфорије, свуда настају проблеми, а број погинулих је достигао 4000.

У америчкој економији такође постоје проблеми, као што сви добро знамо. Финансијски проблеми, кризе око хипотека. Па и ми се бринемо због тога, волели бисмо да их нема, али они су ипак ту.

Американцима је потребна нека победа. А ако је до ње немогуће доћи, онда се прибегава представљању Русије као непријатеља, кривца и око те идеје, коју протура једна политичка опција, се окупља незадовољни народ.

Чуди ме да Вам ово није јасно.

Метју Ченс: Па, та прича делује мало натегнуто, али ме занима Ваше мишљење о гласинама које сам чуо док сам био у Грузији, а које кажу да су припадници америчког особља остали заробљени у зони конфликта. Да ли је то истина?

Владимир Путин: Нема такву информацију. Мислим да то није истина.

Метју Ченс: Хајде да разговарамо о дипломатским последицама овог сукоба. Многе државе прете акцијом против Русије. Такође бисте могли да будете избачени и групе 8 (G-8) најразвијенијих држава. Прети се суспензијом контакта између Русије и NATO. Како ће Русија одговорити на евентуалну дипломатску изолацију, која ће да настане као последица ових нових тензија између Русије и Запада?

Владимир Путин: Ако је моја хипотеза о овој америчкој домаћој политичкој димензији овог сукоба тачна, онда не видим разлог да било која држава која је амерички савезник заправо пружи подршку једном од кандидата на председничким изборима у Америци. То, пре свега, не би било поштено према америчком народу. Али, ипак не искључујемо могућност да америчка администрација успе да наметне своју вољу својим савезницима, као што се дешавало и раније.

Шта нам је чинити? Који избор имамо? Да ли треба да пристанемо да нас убијају зарад останнка у G-8? И ко ће остати у G-8 ако нас све побију?

Споменули сте могућу опасност од Русије. Ви седите са мном овде у Сочију, мирно разговарамо. На неколико стотина километара одавде, налазе се бродови америчке морнарице који носе ракете чији је домет тачно неколико стотина километара. Нису наши бродови пришли вашим обалама, већ обрнуто. Који нам је избор?

Ми не желимо компликације; не желимо свађу; не желимо да боримо с било ким. Желимо нормалну сарадњу и поштовање према нама и нашим интересима. Је ли то превише?

Споменули сте и G-8. Али у свом садашњем облику, G-8 већ не поседује довољну тежину. Без чланства НР Кине и Индије у G-8, без договарања са њима, без утицања на њихове одлуке, нормалан развој светске економије је немогућ.

Узмите, на пример, борбу против наркотика, борбу против заразних болести, против тероризма... Колико је то могуће без икаквог учешћа Русије?

Не треба да размишљамо у овом правцу, не вреди претити никоме. Јер, нас нико не може заплашити. Оно што је потребно, то је реална анализа ситуације, са погледом упереним у будућност, у циљу развијања нормалних односа, уз међусобно поштовање туђих интереса.

Метју Ченс: Будући да су тренутни односи са САД и Западом уздрмани, да ли ћете ипак наставити да сарађујете са њима по неким питањима? Рецимо, по питању контроле контроверзног иранског нуклеарног програма?

Владимир Путин: Русија је до сада истрајно и искрено сарађивала са својим партнерима поводом свих проблема. Неке сам већ споменуо, Ви додајете и овај. Ми то не чинимо зато што нас је неко замолио, да бисмо неком учинили услугу. Ми то чинимо из сопствених интереса, зато што се по тим питањима наши интереси поклапају са интересима европских држава и САД. Ако они сада процене да им наша помоћ више није потребна, нека их даље решавају сами.

Метју Ченс: Многе европске земље зависе од руског гаса и руске нафте. Да ли би Русија икада искористила ову чињеницу као једну од полуга за вршење притиска на Запад, у случају да дође до даљег заоштравања дипломатских односа?

Владимир Путин: Ми то никада нисмо чинили. Изградња првог гасовода је почела током '60-их, на врхунцу Хладног рата. Од тада па до данас, Русија је испуњавала своје уговорне обавезе врло поуздано, без обзира на политичку ситуацију.

Ми никад не политизујемо економске односе. Зато смо запањени деловањем одређених чиновника америчке администрације, који путују од једне до друге европске престонице, покушавајући да их убеде да не купују наше производе, природни гас, тако политизујући економску сферу. То је врло штетно.

Истина је да Европљани зависе од нашег гаса, али и ми исто тако зависимо од оних који купују наш гас. То је та међусобна зависност, која је кључ стабилности.

Кад већ причамо о економији, желео бих да Вас обавестим о једној одлуци која ће ступити на снагу ускоро. Одмах да Вам кажем да она ни у ком случају није повезана за кризом у Абхазији и Јужној Осетији, у питању је чиста економија.

Већ неко време у Русији траје расправа о залихама продуката разних произвођача, од којих су неки и из САД. Будући да су у питању агрикултурални производи, расправа је озбиљна и жестока.

Током јула и августа, наше санитарне испекције су спровеле контролу америчких фабрика које снабдевају руско тржиште пилећим месом. Ова инспекција је открила да 19 фабрика није исправило грешке на које су им наши експерти указали још 2007. године. Стога су ове фабрике скинуте са листе овлашћених увозника пилећег меса у Руску Федерацију.

29 компанија је упозорено и оне морају, у што скорије време, да исправе проблеме на које су им указали наши санитарни инспектори. Надамо се да ће ти проблеми бити брзо исправљени, и да ће те компаније наставити да увозе пилетину на руско тржиште.

Метју Ченс: Господине Путине, на ово ће се у САД вероватно гледати као као на економске санкције. Можете ли навести као пример проблеме бар једне од ових 19 фабрика?

Владимир Путин: Па, ја нисам стручњак за агрикултуру. Ову информацију сам добио јутрос од министра за агрикултуру.

У 19 фабрика пронађени су проблеми на које су наши стручњаци већ упозоравали, који, дакле нису исправљени и тим компанијама је одузета дозвола пласирања њиховог меса на наше тржиште.

У 29 фабрика пронађени су одређени проблеми. Они су регистровани, документовани, а фабрикама су издата упутства како би ти проблеми требали да се реше, те да би и даље могли да снабдевају руско тржиште као и до сада. Надамо се да ће ти проблеми бити брзо исправљени.

У њиховим продуктима пронађене су одређене супстанце, као што су антибиотици, а можда и неке друге као што је арсеник. Тиме се ипак баве експерти агрикултуре. То нема никакве везе са политиком. Ово нису никакве санкције. Овакве ствари су се дешавале и раније, ништа није тако катастрофално.

Шта више, мени је министар овако рекао: ''Искрено, не знамо шта да радимо. Изгледаће као санкције, али морамо да донесемо неке одлуке. Наравно, можемо те одлуке и да одложимо''.

Код нас постоје правила и она се морају поштовати, ако намеравате да извозите у нашу земљу. Ове компаније су то знале, а ми смо их на то већ једном и подсетили 2007.

Метју Ченс: Американцима се то неће допасти.

Владимир Путин: Ни нама са не допадају неке ствари. Они морају боље да сарађују са нашим Министарством агрикултуре. Овакве ствари су се дешавале и раније.

Ми смо их тада затворили. А онда им опет дали дозволу. Ово се није десило само америчким произвођачима, већ и бразилским.

Метју Ченс: Господине Премијере, Ви сте можда више него ико заслужни за повратак међународног угледа руској држави. Да ли мислите да ће, због војних акција у Грузији и забране увоза живине из САД, тај углед потамнети? Да ли Вас то брине?

Владимир Путин: Већ сам Вам рекао да увоз живине из САД није забрањен. Само одређеним компанијама је тренутно забрањено да увозе.

Ми морамо да штитимо наже тржиште и потрошаче, као што се то чини и у свакој другој земљи, па и у САД.

Што се тиче нашег угледа: не свиђа нам се ово што се дешава, али нисмо ми изазвали ову ситуацију. Кад већ причамо о угледу, неке државе га убрзано губе током последњих година. На пример, наши партнери, САД, већ годинама употребљавају закон силе уместо међународних закона. Када смо покушавали да зауставимо одлуку о Косову, нико нас није слушао. Тражили смо да се то не уради, да се сачека, да ћемо ми због тога имати проблема на Кавказу. Како ћемо да објаснимо малим народима Кавказа да они не могу да добију независност, ако Косово постане независно? Стављате нас у незавидан положај. Тада нико није спомињао међународно право, осим нас. Сада су се, одједном, сви сетили међународног права, из ко зна којих разлога.

Али ко је отворио Пандорину кутију? Ми нисмо. То није била наша одлука, нити наша политика.

У међународном праву постоје обе могућности: принцип територијалног интегритета и право на самоопредељење. Неопходно је једноставно доћи до договора. Мислим да је коначно дошло време да до договора дође.

А јавност гледа на ове догађаје онако како им то медији представљају, којима манипулишу политичари. Наше америчке колеге су много успешније у тој манипулацији од нас. Али да ли је такво информисање увек демократско, објективно?

Присетимо се, на пример, интервјуа оне 12-годишњакиње и њене тетке, које живе у Америци и које су присуствовале догађајима у Јужној Осетији. Новинар који их је интервјуисао за једну од водећих телевизија, Fox News, ју је прекидао све време. Кад год је почела да прича о нечему што му се није допадало, он је кашљао, кијао, режао. Још је само требао да се унереди у сопствене панталоне, па да их заустави у излагању. То је једино што није урадио, али верујем да је био у стању и то да уради. Сад, да ли је то поштено и објективно информисање вашег сопственог народа? Не, то је ширење дезинформација.

Ми желимо да се договарамо и живимо у миру; желимо нормалну трговину; желимо сарадњу на свим пољима: међународне безбедности, смањења наоружања, борбе против тероризма и дроге, иранског нуклеарног програма, северно-корејског проблема, који постаје алармантан. Спремни смо за сарадњу, али желимо да она буде искрена, отворена, на партнерским основама, а не ради личних, себичних интереса.

Није добро правити себи непријатеље. Није добро страшити свој народ тим измишљеним непријатељем и окупљати савезнике на основу тога. Оно што нам је потребно је искрена и отворена сарадња на решавању проблема. Ми то желимо и спремни смо за то.

Метју Ченс: Да се вратимо на оптужбе да су САД изазвале рат. Америчке дипломате оптужују Русију за изазивање рата, тако што је подржавала и наоружавала сепаратисте у Абхазији и Јужној Осетији, тако што је  увећавала број својих трупа на тим територијама, тако што је признавала њихове институције...и тако им практично дала зелено светло за све њихове акције. Зар није Русија, заправо, та која је изазвала рат?

Владимир Путин: На ово питање је врло лако одговорити. Овај конфликт траје још од 1990, јер је тада власт Грузије укинула аутономије територијама Абхазије и Јужне Осетије, које су уживале за време Совјетског Савеза, унутар Совјетске Грузије. Одмах после те њихове одлуке, почели су грађански немири и сукоби. Тада је Русија потписала бројне споразуме и обавезала се да пошаље своје трупе миротвораца, да би се ситуација држала под контролом.  Број наших миротвораца у тим зонама никада није премашивао договорену цифру.

С друге стране, Грузија је уз подршку САД прекршила све договоре на најбруталнији начин.

Под маском припадника Министарства унутрашњих послова, они су у зону сукоба увели припаднике своје војске, специјалних снага, са тешким наоружањем. У ствари, они су опколили Чинвали, престоницу јужне Осетије, артиљеријом и тенковима. Они су опколили наше миротворце и стрељали их из непосредне близине.

Тек после тог напада, када је погинуло неколико десетина наших миротвораца, а неколико стотина цивила у граду, тек тада је Председник Медведев решио да пошаље војни контингент да спасе животе миротвораца и невиних цивила.

Шта више, док су наше трупе напредовале ка Чинвалију, наишли су на утврђење грузијске војске, које је ту било тајно подигнуто. Из тих утврђења, њихова артиљерија је почела да делује против наше војске.

Све ово представља кршење претходно постигнутих међународних договора.

Може се поверовати да за ово наши партнери, САД, нису знали, али је то мало вероватно.

Потпуно неутрална особа, бивши Министар спољних послова Грузије, г.Зурабишвили, који је француски држављанин и сад живи у Паризу, јавно је изјавио да је у Грузији присутан огроман број америчких саветника и да су они, наравно, упознати са свим стварима које се тамо дешавају.

А ако се наша претпоставка да је било америчких држављана у зони сукоба – а то, понављам, још треба да се испита – испостави као тачна, онда ће све наше сумње бити потпуно оправдане.

Како размишљају они који воде такву политику према Русији? Хоће нас волети тек кад будемо мртви?

Интервју са руским премијером водио је Метју Ченс

Погледајте интервју у оригиналу на енглеском језику:

[ Почетак странице ]