Један лични осврт поводом једног секуларно-либертеријанског напада
на српску патриотску акцију Удри непријатеља где га боли
“Вама нарочито говорим, млади моји пријатељи из Трговачке Омладине. Ако чујете да се говори против трговине и трговаца, будите уверени, да се то не односи на вас и да се неће односити на вас све дотле док ви сами не прекорачите праг било које светиње и док у њу не пренесете вашу трговину. Ако чујете, а то ћете извесно чути, где се каже : трговина не зна за светињу, знајте да таква парола не датира од Христа нити од једног великог учитеља и добротвора човечанства, но од оних који би трговце из храма јерусалимског могли убројати у своје директне претке.
Ако сте само и помислили да тргујете светињом, знајте да бич Христов већ завитлан стоји над вама, као над трговцима јерусалимским. Напустите помисао своју, док се бич Христов није спустио на вас.
- Па како ћемо бити богати, питаће неко од вас, како ћемо бити богати, ако не будемо трговали светињом?
Ја знам само један одговор на то:
- Ако је трговина светињом једини пут ка богатству, онда вам најискреније саветујем:будите сиромашни!”
Свети Владика Николај Српски, “Беседе под гором”
"Синови србског народа лутали су по западном мраку да се науче како треба имовинске ствари решити на земљи тј. оно што су давно њихови ђедови и прађедови решили боље него ико:средњим системом, лутали су и вратили се збуњени и јаросно завађени међу собом око тога као и народи на Западу.”
Свети Владика Николај Српски, “Србски народ као Теодул”
“О ти картели богаташки! Картели за стицање и неограниченост стицања личне имовине! Замисли, кад би се они обрнули у картеле за помоћ народу, за давање уместо узимања, за установљавање заједничке имовине, за обнављање Средњег система!”
Свети Владика Николај, “Средњи систем између плутократије и киновије”
На интернет блогу Тржишно решење, а као реакција на летак који је дељен учесницима протестног скупа поводом отимачине Косова и Метохије 21. 2. 2008. у Београду, као и на акцију Сабора Двери Српских ради преиспитивања рада страних банака а којим се позива на бојкот страних банака и трговинских ланаца робе широке потрошње, огласио се текстом под насловом Удри непријатеља где га боли господин Иван Јанковић (даљем тексту аутор апологије слободне трговине), секуларни либерални или либертеријански аутор да би у складу са својим уверењима у прилог слободне трговине дао неке дубоке анализе затуцаности српских патриота покретача поменуте патриотске акције.
У овом тексту желим да дам, не само критички осврт са православне либертеријанске тачке гледишта на изнесене ставове у тексту, него и шири осврт на идејне корене таквих ставова. Као читалац дела либертеријанских и либералних аутора Мизеса, Фридмена и Хајека, есеја америчке списатељице Алисе Розенбаум познатије као Ејн Ренд, и као поштовалац успешне либертеријанских економских реформи, спроведених од стране чилеанских либертеријанских економиста у Чилеу за време владавине генерала Пиночеа и патриотских чилеанских војних снага, сматрао сам да би тим поводом требао да се овим текстом обратим српским слободарима окупљеним око Сабора Двери Српске и другим српским патриотама.
Либерали, или како се они називају у Америци либертеријанци, верују да је за економски прогрес и извлачење из сиромаштва неког друштва услов неограничена економска слобода појединаца што подразумева и следеће: одсуство интревенције државе у економске токове, приватна својина над средствима за производњу као и над јавним добрима и природним богатствима, одсуство синдикалног организовања радника, укидање минималних надница, тржишно одређивање цена , без уплива државе и уопште све мере које подстичу неограничено богаћење. Богаташи су, за секуларне либертеријанце веома корисни слој људи. Њихова тежња, да се обогате је корисна, не само за њих, него и за друштвену заједницу, јер богаташка тежња за стицањем богатства подстиче инвестиције и омогућава отварање нових радних места и омогућава пораст општег материјалног благостања. Зато, како тврде секуларни либертеријанци, није важно ако богаташи имају исувише богатства, ако при томе и обичан свет има већи стандард. Важно је, по њима само елиминисати социјална давања преко државних, владиних институција, уцене синдиката и контролу надница и цена и проблеми су решени, а економски просперитет ће доћи сам по себи. Секуларни либертеријански аутори као успешне примере наводе поред Чилеа и Сингапур, Хонг Конг, Ирску, Бахреин и још неке земље у геополитичкој орбити Англоокеаније (Велика Британија и САД), којим је допуштено од стране сила Англоокеаније да својим либералним економским реформама служе као узорни пример за мале земље у корист тржишне привреде и слободне трговине. Невидљива рука слободног тржишта, а не државно планирање ма ког типа, је оптималан саморегулишући механизам привредног живота. Цене се формирају деловањем закона понуде и потражње и оне представљају неопходне информације за доношење добрих економских одлука, а те информације се губе када постоји контрола цена у делимично или потпуно регулисаној привреди. У међународним економским односима секуларни либерали тј. либертеријанци су заговорници слободне трговине, слободе страних инвестиција а противници протекционизма, царинске и ванцаринске заштите и уопште заштите домаћег тржишта од увоза страних роба и радне снаге.
Овај кратак преглед либертеријанских ставова о улози слободног тржишта је потребан да би се разумела мотивација која покреће секуларне либертеријанце да нападају све оне који имају јаке нетржишне и противтржишне преференције у личном и друштвеном животу, попут заговорника бојкота трговинских ланаца из некадашњих република бивше Југославије (послушних сателита Англоокеаније) и банака из западних развијених капиталистичких земаља, које су признале отимачину Косова и Метохије од стране узурпатора и прекршилаца легалних својинских права Српске православне цркве, српског народа и државе, оних истих земаља које од рушења Берлинског зида 1989. активно учествују у растурању државног, економског и друштвеног поретка српског народа. Развијене западне капиталистичке земље односно, тзв. тржишне демократије су покретачи глобализације као процеса уништавања националних суверенитета. Једно од средстава за постизање глобализације је и слободна трговина. С обзиром на позив на бојкот од стране, према речима аутора апологије слободне трговине, затуцаних и незналица, логично је оглашавање наведеног аутора који диже глас против таквог незнања и затуцаности српских националиста. У тексту поменути аутор апологије слободне трговине пише: “Патриотсака организација “Сабор Српске Двери” у свом саопштењу објављеном на једном, такође патриотском сајту (ради се о сајту “Видовдан.орг-Ж.С.), цитира овај летак и моли гувернера НБС да помогне својим тумачењем, како би се технички најбоље могло извести да доакамо страним банкама у Србији.”
Прво чега се сетим кад прочитам овај летак јесте стари добри Бенжамен Констан, који је веровао да су ратови анахронизам, јер нико нормалан неће да уништава сопствене економске интересе и губи потрошаче, само зато да би истеривао некакве геополитичке националне "циљеве". Свет је и у 19. веку био у налету економске глобализације и интеграције и чинило се да никоме није у интересу да то квари: како каже Констан, сваки погинули руски војник у рату са Енглеском, једнако један потрошач мање за енглеске компаније.
Одговорни представници владе САД изгледа не слушају наведено мишљење истакнутог либералног аутора Констана, јер би иначе деведесетих година 20. века са Србима трговале, и имале у Србији потрошаче, а не би уводиле санкције и слале бомбе и ракете на српски народ у српским земљама. Свакако да су САД и деведесетих година имале, баш као и сада што имају, изразито противлибертеријанске, противтржишне, противкаталактичке преференције у односу на Србију и српски народ, иначе не би заводиле санкције Србији, повеле кампању бомбардовања Србије 1999., нити би признале отимачину српске територије и имовине од стране узурпатора, убица и криминалаца на Косову и Метохији. Ако овдашњи секуларни либертеријанци имају оправдање за такву политику САД, а у шта не треба сумњати, онда је њихова прича о каталаксији изразити геополитички англоокеански усмерена и у функцији је спровођења политике и интереса који су непријатељски према српском народу. Даље аутор апологије слободне трговине пише: “А онда се сетим још нечег: на старогрчком језику глагол "Каталаттеин", значи трговати размењивати производе, али истовремено и "спријатељити се, тј "неког ко је био непријатељ претворити у пријатеља". И да старогрчки израз "ксенос" не значи, како ми данас верујемо "странац", него "посредник у трговини", онај, дакле, ко повезује странце и претвара их у трговинске партнере. И да, сходно томе, "ксенофобија" није превасходно мржња према странцима, него мржња према слободној трговини, тј. мирољубивој сарадњи са странцима. И да је слободно тржиште не само инструмент увећања богатства, већ ништа мање и ширења пријатељства и мира.”
Тако зборе секуларни либертеријанци. А у Еванђељу Господ каже: “Блажени су миротворци јер ће се синови Божји назвати.” (Мат. 5,9)
Обратитите пажњу браћо Срби и сестре Српкиње: блажени миротворци, а не блажени трговци. Господ Исус Христос је истерао трговце из Јерусалимског храма који су својом делатношћу на светом месту скрнавили храм. Наравно да из овог дела Господа Исуса Христа следи јасан и недвосмислен закључак да је трговина светињом зло пред Господом. “И уђе Исус у храм Божји, и изгна све који продаваху и куповаху по храму, и испремета столове оних што мијењаху новце, и клупе оних што продаваху голубове. И рече им: “Написано је: дом мој, дом молитве нека се зове, а ви начинисте од њега пећину разбојничку.” (Мат. 21,13-14)
Дакле, трговци нису никакви доносиоци мира и пријатељства, јер их Господ никада није назвао миротворцима, нити се према њима односио као према доносиоцима мира. Толико о беневолентности каталаксије, тј. трговине. Тврдње заговорника дивљег капитализма да је слободна трговина градитељ пријатељства и мира се не могу доказати.
О томе да су трговци били омиљени у српском народу и да су били, као посредници у трговини тј. каталактичари градитељи пријатељства, судећи по делима Вука Караџића или зачетника модерног задругарства у Србији, Михаила Аврамовића, не може бити ни говора. Наравно, један део трговаца је часно служио српском народу, кроз задужбинарство и помоћ потребитим људима, али та њихова делатност је израз њихових нетржишних преференција у животу. Треба се подсетити историјске чињенице да су Срби и Немци трговали у 19. и 20. веку, али нису живели у миру и нису били, нити ће икада бити због трговине пријатељи. Срби и Хрвати су трговали у оквиру бивше Југославије, али нису живели у миру, баш као што нису били, нити ће икада бити пријатељи. Трговина једноставно нема улогу да ствара пријатељство и мир ни међу људима ни народима.
Кинеска заједница која тргује у Београду и другим местима у Србији није овде ради пријатељства са српским народом, него ради каталаксије схваћене у изворном значењу речи, као размене производа за новац, тј. народски речено, трговине и зараде. Присуство кинеских трговаца у Србији нема везе са некаквом антиимперијалистичком борбом против америчке хегемоније, али је веома битно и то да Кина није водила током деведесетих година 20. века никаку србомрзачку и срборушилачку политику. Зато и није било позива на бојкот кинеских трговаца у Србији.
Године 1964. у САД, републикански председнички кандидат Бери Голдвотер, којег је подржавала десничарска либертеријанска организација “Друштво” Џон Бирч, се залагао против економске сарадње са тадашњим Совјетским Савезом и источним блоком. Зато је потребно још једном нагласити да су неосноване изнете тврдње аутора апологије слободне трговине о улози трговине у стварању пријатељства међу људима. Свака држава или народ, који држи до себе и сопствене слободе не тргује са онима који му раде о глави, осим ако се не ради о народу под евроунијатским управним апаратом.
Српски народ, па дакле ни српски националисти, барем они који су православни либертеријанци, није против економске сарадње са страним земљама, дакле ни против слободне трговине као такве. Српски народ и одговорне српске власти у доба српске државности, а која је угашена 1918. тежили су да се укључе у међународну трговину у складу са својим могућностима и интересима. Али, после петооктобарског преврата из 2000. године, српски народ једноставно нема никакву улогу у политичком и економском животу Србије, осим улоге потчињеног народа. Зато српски народ нема никакву могућност за ма какву обострано корисну слободну трговину са страним земљама, као што ни један народ под принудном управом Англоокеаније нема ту могућност. Приче о слободној трговини, као и о економском напретку у Србији су искључиво средство политичког маркетинга управљачког евроунијатског апарата у Србији успостављеног после 5. октобра 2000. Приче о слободној трговини у Србији су такође омиљене бајке овдашњих секуларних либертеријанаца. Опасно је то што они верују да те приче нису бајка, и још опасније што друге покушавају да у то увере, нападајући српске националисте да су ксенофоби, незналице и затуцани.
Српски националисти нису непријатељи слободне трговине као такве, него против недобровољних аранжмана, као што је наметање и повлашћен положај страних трговинских ланаца из северозападних република бивше Југославије, остварен методама државног интервенционизма евроунијатског апарата у Србији. Отварање врата страним трговинским ланцима, као и свим другим страним привредним лицима, у условима англооекаенске управе над Србијом је негација, а не афирмација слободне трговине.
Тамо где има живота по Еванђељу има и истинског пријатељства и мира. Пријатељ није трговац, него је пријатељ само и једино онај који је пре свега пријатељ Божји, који твори Божју вољу. А творење воље Божје недсвосмислено значи и не робовати богатству него се служити њим, за добро Цркве, сиромашних и друштвене заједнице, попут благоверних српских владара, и оних српских трговаца који су били задужбинари у Београду, Србији, као и широм српских земаља и у дијаспори. Такозвани цивилизовани свет, који помиње аутор апологије слободне трговине је свет огрезао у богоотпадништву, а идеја секуларног либерализма без социјалне одговорности за друштвену употребу стеченог богатства је идејни одраз таквог света. Наводни мир каталаксије, ако га у опште каталаксија може донети, је мир који свет даје, а не Христов мир. Пут ка миру није каталаксија, нити слободно тржиште, него сам Господ Исус Христос, који је Пут, Истина и Живот. Дакле, нема мира осим онога који Христос даје, а Христов мир није мир заснован на слободној трговини, него на послушности Еванђељу и дакле на несабирању беспотребног богатства, а не на љубави према пролазним наводним добрима овога палога света. Та љубав према ништавним стварима овога света је изражена данас у Србији и кроз евроунијатство чија је актуелна срборушилачка парола: Европа нема алтернативу. Евроунијатство се изражава кроз тежњу за белим шенгенским визама, и ка високом стандарду по угледу на узорне тржишне демократије, изражену паролом из дана петоооктобарског преврата: Да живимо као сав нормалан свет. Израз: сав нормалан свет означава “Земљу Недођију” о којој потрошачке масе у Србији и широм света могу само да сањају, али не и да доживе. Искуство живота у Србији после петооктобарског преварта је снажна и непорецива потврда тога.
Даље, аутор апологије слободне трговине пише: “Ово нас враћа на наше "патриоте". Тужне су размере њиховог незнања, не само њихове затуцаности. Они показују белодано да су националисти заправо највећи непријатељи сопственог народа.” Аутор апологије слободне трговине, реч патриоте ставља под знаке навода. Да, ми заиста нисмо патриоте те тзв. либералне евроунијатске Србије, какву прижељкују аутори окупљени око интернет магазина за либералну Србију Каталаксија. Појам либералне Србије је бесмислен појам. Србија која је либерална, једноставно није, нити може бити Србија, баш као што Русија која је либерална, није, нити може бити Русија. Ми смо непријатељи, не српског народа, него илузија и опсенарских визија овдашњих евроунијатских секуларних либертеријанаца, који немају никакве везе са српским народом.
Ко ће имати највише штете од бојкота страних банака?
Одговор гласи: највише штете ће имати овдашњи секуларни евроунијатски либертеријанци као и србомрсци из две северозападне републике бивше Југославије.
“У тим банкама раде људи који живе у Србији, који имају некакве породице, који зарађују некакав доходак, који добрим делом троше тај доходак, купујући производе опет од неких других људи, наших Срба и других становника Србије, који опет тиме нешто зарађују, па троше, или штеде опет у тим банкама...”
Рад људи из Србије у страним банкама из земаља које су признале отимачину Косова и Метохије, односно, штедња српског становништва руинираног овдашњим дивљим капитализмом, (који по овдашњим секуларним либертеријанцима није довољно либералан), у страним банкама је изнуђен потез становништва као разарања домаћег банкарског сектора од стране евроунијатског управног апарата у Србији.
“Даље, у тим банкама штеде Срби, а не Французи и Италијани. Такође, нису Немци узели хиљаде стамбених и потрошашких кредита у тим банкама претходних година, него Срби. И не дају те српске филијале страних банака пословне кредите фирмама које раде у Америци и запошљавају њихове раднике, и хране њихове људе, него онима које раде у Србији и запошљавају Србе. Ако одбијамо да штедимо у тим банкама, хиљаде наших људи који су узели, рецимо стамбене кредите на 10 или 20 година ће плаћати веће каматне стопе, јер ће банка бити у лошијој финансијској ситуацији. Хм, не изгледа баш као патриотски потез.”
Задуживањем код страних наметнутих банака грађани преузимају разне ризике па и ризик плаћања виших каматних стопа, а за те ризике не би могли бити одговорни они који позивају на бојокт страних банака.
“Хоће ли можда овај бојкот обухватити и куповину у страним радњама, или куповину страних производа? Ја рецимо, купујем скоро сваки дан у хипермаркету ”Идеа”, који је у већинском власништву хрватског ланца "Конзум". Али, касирке које тамо раде, и магационери, и девојчице које промовишу разне деликатесе пресрећући купце и шармирајући их, сви они говоре опасно слично београдском говору; не одају утисак да су доведени из Сесветског Краљевца или Трогира да би ту радили. На плочицама које носе касирке обично пише Петровић, Јовановић и слично, а не Врдољак, Дворник или Фанцишковић. Исто тако, у њиховим хрватским полицама има чак и више “Јафе” и “Соко Штарка” него “Краша”, свакако много више “Карнекса» него Гавриловића, и свакако не доминирају лички, него златиборски и сјенички сиреви. Да не говорим уопште о српском сиромашном потрошачу који вероватно више воли да купи било шта (домаће или страно) јефтиније у “Идеи”, него скупље у радњи на ћошку. Претпостављам стога, да српски сељак са Златибора и српска радница из “Соко Штарка”, као и касирка и магационер из “Идее”, не би имали баш много разумевања за моје образложење да ја браним српство и Косово, тако што одбијам да купујем српске производе од српских продаваца у усташкој продавници на српској земљи.”
Лично сматрам да позив на бојкот банака из узорних тржишних демократија, као и трговинских ланаца из северозападних република бивше Југославије, при садашњим условима , иако оправдан , не може бити успешан. Разлог је у следећем:
1. Уништењем остатака српске економске самосталности, ликвидацијом друштвених предузећа, домаћег банкарског сектора и пљачкашком приватизацијом, уништена је економска основа, а доношењем приватизационих закона 2001. године и правна основа за национално-либертеријанску транзицију друштвене и државне својине у “недивљекапиталистичке слободнотржишне” облике економског и финансијског живота, као што су штедно-кредитне задруге, енергетске задруге, производне задруге, потрошачке задруге, здравствене задруге, задруге појединих професија, стамбене задруге и економски способне земљорадничке задруге.
Недостатак основних знања о задругарству код огромне већине становништва је последица претходне владавине социјализма. Задругарство је за секуларне либертеријанце противтржишни систем и само један од облика социјализма, а за православне либертеријанце задругарство је економско слободарство које не представља поклоњење мамону, него представља систем у служби одрживог опстанака сваког нормалног људског друштва. У режимима левог (совјетски режим и југословенски комунистички режим) и десног социјализма (фашистичка Италија и нацистичка Немачка), задругарство је било сведено само на украсни привезак владајуће олигархије, искључиво у пропагандне сврхе.Државни социјализам ма ког типа је, како пракса сведочи, у непомирљивој је супротности са задругарством, ништа мање него дивљи капитализам. Зато одсуство задругарске свести и задругарске просвете, је један од горких плодова југословенског комунизма и помоћни фактор обнове и развоја дивљег капитализма у садашњој Србији. Зато и теоријска илузија и погубна пракса о потпуној приватизацији свега ради економске ефикасности, од стране овдашњих заговорника тржишне демократије, нема још делотворну алтернативу.
2. Потрошачки стил живота, подстакнут за време комунистичке владавине кроз обмањујућа обећања економског просперитета, нужно одвраћа људе од стварања задруга као алтернативе дивљем капиталзму, а уједно и подстиче стање свести чији израз су и ставови поменутог аутора апологије слободне трговине и свих овдашњих поклоника каталаксије у служби мамона.Српски сељак са Златибора и српска радница из Соко Штарка могу имати разумевања ако се њихови производи продају становништву преко добро организованих и масовних потрошачких задруга широм Србије. Ако би постојало јако и масовно потрошачко задругарство у Србији, тада би и “Идеа” и “Меркатор”, на миран начин, заслужено нестали са српске економске сцене.
Задругарство наравно није никаква измишљотина затуцаних српских националиста пуних незнања о дивној каталаксији у служби мамона која је беневолентна и миротворачка. Задругарство је настало у Енглеској у 19. веку као реакција на тадашњу каталаксију у служби мамона, која је многе тада одвела на руб економске пропасти. Задругарство и сада постоји у Енглеској а развијено је и у тврђави мамонизма, САД, као делотворна и отпорна слободнотржишна слободарска алтернатива доминантној каталаксији у служби мамона. Задругарство опстаје у земљама тржишне демократије упркос секуларним либертеријанским анализама њихове наводне неделотворности, попут, напр. анализе Лудвига фон Мизеса. Опстанак и делотворност светског задружног покрета, у узорним земљама тржишне демократије је још једна убедљива потврда да су секуларни либертеријански митови и опсене у непомирљивом сукобу са стварношћу.
Каталаксија може бити неутрална или рушилачка.
Каталаксија је неутрална, само у оним друштвима и заједницама људи у којима постоји социјална одговорност за служење ближњима и заједници, а не љубав за стицањем ради уживања, где има приватних институција социјалне солидарности и задругарства и где је власништво присутно у три легитимна облика: приватно, задружно, и чврсто, неподложно било каквој приватизацији, државно власништво над јавним добрима, и где се тежња за богаћењем амортизује недржавним неформалним институцијама заснованим на послушности Еванђељских заповести о невезивању за пролазна добра овог света и негомилању сувишног и беспотребног богатства ради пролазних и душепогубних наслада. Тамо је каталаксија оправдан механизам економског живота, јер има сврху у стварању економске базе једног одрживог недивљекапиталистичког тржишног поретка.
Такав поредак социјално одговорне тржишне привреде се зове Средњи систем.
Каталаксија, када је у служби мамона је рушилачка, као напр. у оним земљама и срединама, попут САД, где је омиљен аутор Ејн Ренд и њене новеле и есеји тј. филозофија тзв. објективизма. За Ејн Ренд, појединац је врховно божанство, жртвовање за друге људе и заједницу је зло, богаћење се сматра службом не само себи, него и другима. У визији фиктивног света те списатељице нема међуљудске солидарности нити узајамне помоћи, нити појма општег добра. Власт богаташких картела је пожељна и неопходна за опстанак цивилизације и услов напретка.Каталаксија је у служби мамона и самим тиме рушилачка и у оним земаљама које се налазе у сличном положају као Србија данас.
Ево и једне поруке аутора апологије слободне трговине:
“Српски, као и сви други, националисти су сувише глупи да би разумели како функционише цивилизовани свет. Они немају шта да понуде обичном човеку, осим одрицања и беде, и лоше замаскираног државног социјализма. Њихова хистерична ксенофобија, у изворном грчком смислу, је немоћна да победи јер је противна људској природи и здравом разуму.”
Ево и моје поруке за православне Србе и Српкиње окупљене око Сабора Двери Српске и за све друге присталице православног економског либертеријанства познатог као Средњи систем:
Будимо оптимисти. Српски националисти су довољно паметни да веома добро разумеју како функционише савремени свет у власти богаташких картела окупљених у светској закулиси, а чији је симбол зарубљена пирамида на новчаници од једног долара. Српски националисти, добро знају како функционише савремени свет, баш као напр. и амерички хришћански десни либертеријанци, аграристи, дистрибутисти и присталице задружног покрета у САД који оснивају производне, потрошачке и енергетске задруге.
Тај митски цивилизовани свет, који помиње аутор апологије слободне трговине је једна предапокалиптичка позорница где демони пирују и место свеопште душепогибељи. Симболи тог, аутору апологије слободне трговине драгог света, су ,,милосрдни анђео,, шифра за операцију бомбардовања Србије од стране узорних тржишних демократија 1999. и ,,дигитални анђео,, шифра за биочипове које богаташки картели окупљени у светској закулиси спремају ради жигосања становништва широм света пред долазак Антихриста, који је проречен у Светом Писму. Арон Русо, члан Либертеријанске странке САД, познати режисер, (умро је 2007) јавно је у интервјуу изнео план клана Рокфелер и других чланова светске закулисе, за жигосање светског становништва биочиповима.А жигосање становништва је проречено у књизи Откривења коју је написао Свети апостол Јован Богослов.Дакле овде није реч о незнању и затуцаности српских националиста. Овде је реч о непомирљивој супротности између православног слободарства и службе мамону, чије оличење је и трговина светињом заговорника каталаксије.
Позивање на људску природу и здрав разум као нешто што може да победи наводну хистеричну ксенофобију српских националиста је, или непознавање или одбацивање еванђељске истине о палости те и такве људске природе као и тог и таквог људског разума. А борба против наводне хистеричне ксенофобије српских националиста је изговор за хистеричну србофобију присталица тржишног решења тј. трговине светињом.
Ставови наведеног аутора апологије слободне трговине као и малобројне групе овдашњих секуларних либертеријанца јесу негација темељних вредности српског народа. Та негација је лоше заодевена у рухо борбе за слободу, а ширење идеја каталаксије у служби мамона, тј. идеје да се може трговати светињом, тј. образом Божјим у човеку, и темељним вредностима српског народа је веома озбиљно упозорење православним Србима и Српкињама да морају до краја истрајати на одбацивању опсенарства дивљег капитализма. Секуларни либертеријанизам је опасан, не само због својих непосредних рушилачких ефеката на одбрамбене духовне силе народа и економски живот уколико се макар и у ограниченој мери спроводи, као што је то случај данас у Србији, него и зато што зато што подстиче православне хришћане на прихватање опсена из другог табора економских опсена тј. разних облика левог и десног социјализма.
Људи нигде у свету не желе беду и самозатварање већ богатство и свет са више могућности за себе.
Жеља многих за богатством по правилу доноси, не богатство, него сиромаштво. Конзумеризам није покретач економског напретка него сиромаштва. Уосталом, стара је животна истина, да је осећање беде субјективна ствар. Онај који не жели много, и задовољан је оним што има, је богатији од онога који има много и никад није задовољан оним што има.Свети Јован Златоусти је ту истину изрекао следећим речима: ”Будимо задовољни малим, и бићемо увек богати. Бринимо се једино за одело и обућу, и добићемо и то, и далеко више од тога...Не по количини имовине, него по расположењу душе треба судити о богатству и сиромаштву. Сиромашнији је од свих онај који свагда жели више него што има и никада не може да заустави своју злу жељу. Стога, бегајмо од среброљубља, тог виновника сиромаштине, упропаститеља душе, пријатеља пакла, непријатеља Небеског Царства, извора свих уопште зала; презиримо имање, да бисмо се боље користили имањем и помоћу њега добили и обећана блага...Ако хоћеш да будеш богат, презири богатство. Богат је, не онај коме много треба него коме ништа не треба.”
Аутор апологије слободне трговине мисли да оно што он назива обичним народом својим конзумеризмом делује политички:“Хана Арент је једном написала: "у систему у коме сви лажу, онај ко говори истину дела политички, чак и ако то не жели". У овом систему у коме скоро сви политичари лажу о кључном питању места Србије у свету, сви ми, обичан народ, који купујемо у “Идеи”, штедимо у страним банкама, једемо (ја не, али знам да многи воле) у “Мек Доналдсу”, читамо стране књиге итд, тиме делујемо политички, иако нам то можда није експлицитна намера.
Не, не делују политички. Конзумеризам није политичка делатност, већ одрицање од политике и свођење себе на улогу пасивног посматрача и статисте у позорници мамонског зла. Само они који схватају опсену конзумеризма у служби глобализације су прави политички делатници. Такви су и српске патриоте који су предмет напада аутора апологије слободне трговине.Куповина у Идеи, као и штедња у страним банкама из узорних земаља тржишне демократије које су признале отимачину Косова и Метохије од Србије и српског народа, је изнуђено за већину обичних грађана Србије услед непостојања одговарајуће домаће алтернативе, тј. масовних потрошачких задруга, домаћих банака и масовних штедно-кредитних задруга.
Ми подривамо фиктивни свет наших националиста, односно учвршћујемо свет међузависности, "Каталаксије", који је њихова највећа ноћна мора.
Српски националисти позивом на бојкот банака из узорних тржишних демократија и трговинских ланаца из северозападних република бивше Југославије подривају свет следбеника тржишног решења и каталаксије у служби мамона.Каталаксија није ноћна мора српских националиста, барем не оних који су национални либертеријанци попут аутора овог текста, јер она сама по себи може да буде користан механизам ако се створено богатство, уместо за уживања усмери у циљу помоћи сиротињи на добровољној основи. Али, нажалост, током светске историје таквих примера постојања социјално одговорне тржишне привреде је било мало.
Није проблем у трговини и стварању богатства него у његовој злоупотреби од стране богаташких картела и богатих појединаца, који су макар то и не признавали, по богомудрим речима Светог Јована Златоустог, сиромаси, као и одсуству Средњег система и пропагирању мамонизма од стрне старних и домаћих глобалистичких секуларних либертеријанаца.Прихватити истину да је сврха слободног тржишта и економских слобода обезбеђивање само неопходних невеликих богатстава за људе, без уплива државе и разних интересних група, ради служења Богу, тј. Теодулије ради, је нешто непојмљиво за присталице мамонистичке каталаксије, верене следбенике Мизеса и Ејн Ренд, баш као ни за комунисте.Безбожништво уједињује секуларне либертеријанце и комунисте ка презиру и одбацивању добровољног поретка социјалне солидарности преко приватне иницијативе, и спроведне преко црквених организација. Тај добровољни пут, се према речима Светог владике Николаја, зове Средњи систем. Победа комунизма у Србији, после Другог светског рата нам је довела садашњу транзицију, а садашња транзиција опасно рехабилитује марксизам, као и државни социјализам, који се од стране поменутог аутора апологије слободне трговине приписује српским националистима.
Ево и контра-прогласа аутора апологије слободне трговине:
“Дакле, наш контра-проглас би могао да гласи: купујте и штедите шта год хоћете и где год хоћете, и сарађујте с ким год хоћете, с ове или оне стране било које границе, само ако сматрате да је то у вашем личном интересу, и да ће вам најбоље помоћи да остварите своје индивидулане циљеве било које врсте, ако њима не угрожавате друге. Тако ће те бити и најбољи српски патриота.”
А наш српски православни либертеријански проглас гласи:“Купујте у свим српским мањим и већим трговинама, купујте само здраву храну, а када су постови, храните се како доликује временима поста. Оснивајте штедно-кредитне задруге, као што је то чинио Михаило Аврамовић, по угледу на Рајфајзена. Стварајте своје приватне српске образовне институције, потрошачке задруге, производне задруге, своја приватна слободна тржишта, своју задружну комору, своје коморе ситних и средњих власника производних и услужних предузећа, своје задружне савезе потрошача, своје професионалне савезе и удружења, своје невладине организације и окупљајте их у савезе.”
Једном речју стварајте нову национално-либертеријанску задружну Србију градећи српски Средњи систем према путоказу Светог владике Николаја и других српских великана.Средњи систем је српски слободарски пут тј. истинска српска либертеријанска алтернатива садашњем обновљеном дивљем капитализму у име евроунијатства, мамонске каталаксије и глобализације. Зато је акција српских националиста Удри непријатеља где га боли као и акција “Двери” за преиспитивање улоге страних банака из тржишних демократија које су признале отимачину Косова и Метохије, дубоко промишљена акција, али само први корак у борби за слободу.
