ГЕОПОЛИТИКА ЕВРОАЗИЈЕ: КИНА И БУДУЋИ РАТ

Ив Батај

Екстракт предавања одржаних у Институту за интернационалне студије у Пекингу, публикован у скраћеном издању у италијанском геополитичком часопису Eurasia, Eurazia-rivista.org

Већ дуже време, о Кини се веома  много прича у добром и у лошем смислу, односно процењује се њено место, значај и улога у заједници других нација и држава у времену које долази, као и у новој подели односа снага на планети. Извесно је  то да Кина  ни у ком погледу није занемарљива сила, као и да она никога не оставља равнодушним. Као велика сила долазећег века, Кина данас забрињава Америку, прозива Европу, док је са Русијом већ исцртала снажан геополитички савез.

ПРЕДУСЛОВИ ГЕОПОЛИТИЧКЕ ПОЗИЦИЈЕ КИНЕ

Више него многе друге земље универзума, Кина је жртва вечитих клишеа. Западни и европски војни стручњаци који је посматрају, не могу ни да цитирају име Кине, а да не цитирају вечног Сун Цуа.  Један део деснице на Западу не може о Кини да говори, а да се при том не застраши тзв “жуте најезде”,  један део европске тзв. проамеричке левице и данас Кину прозива за Тјенанмен спочитавајући јој непознавање права човека, и, најзад, једна недавна медијска кампања у Француској убеђивала је јавност да је тржиште преплављено јевтином кинеском робом, за нас становнике запада, велика “економска опасност”. Упркос томе, и једни и други и трећи итекако су задовољни да Кини продају своју најразличитију робу, јер је  “Кина ипак исувише велика”, како каже Кисинџер. (China is too big, Kissinger). Роба која се Кини са запада нуди креће се од највиших прецизних технологија, преко транспортних и путничких авиона, све до знања из области виноградарства. Будући да су  Кинези у доба Концесија од Немаца већ наследили способности за производњу пива Тсингтао,они сада уз помоћ Француза улазе у технологије производње квалитетног вина, у чему савременост увек добро и вешто спајају са сопственом обновљеном традицијом. Такође, огромно тржиште од око 500 милиона потрошача чини у Кини само половину свих корисника мобилних телефонских апарата опредељених за финску марку Нокиа, упркос томе што Кина и сама производи неколико својих модела. Авион финске авио компаније перманентно је зато присутан на проспекту футуристичког пекиншког аеродрома.

У сектору аутомобилске индустрије, све велике светске марке затрпавају огромно кинеско тржиште у снажној експанзији, олакшано ултрамодерном везом путева и аутопутева. Од знака друштвеног статуса и успећа и високих немачких (Mercedes, BMW, Audi ) и америчких производа (Chrysler, General Motors), као и свих категорија аутомобилских  производа суседних земаља, Кореје и Јапана, кинеско тржиште је данас вероватно најбогатије на свету. Кинески возни парк развија се брзином светлости, а сарадња са Citroen-ом, који тренутно заузима готово монопол у кинеским такси возилима, све је јача и импозантнија. Такође, модне куће и произвођачи луксузних парфимерија, као и мреже великих француских и европских ресторана, заузели су терен у овој огромној земљи на задовољство боље стојећег слоја Кинеза, док су они  на нижој социјалној лествици потрошачи великих кинеских услужних површина изграђених по узору на француске марке и апелације, сличне истим радњама у Токију или Сеулу. Најзад, највећа индустријска и трговачка светска предузећа данас не представљају више ништа ако не поседују барем једну пословну канцеларију у Пекингу и Шангају.

Конфучијански смисао за размену и трговину у кинеским односима са светом, у потпуности долази до изражаја. На оптужбу која им је упућена да западноевропске земље и тржишта преплављују јевтиним кинеским кошуљама, кинески министар трговине и извоза спремно одговара да је за куповину само једног европског AIR-BUS авиона А 380 потребно продати 800 милиона кинеских кошуља! Наравно, западни потрошачи су упркос замеркама својих влада итекако задовољни када могу да нађу јевтину кинеску робу, док управо они који Кинезима замерају на њиховој трговачкој способности, по свету свуда траже јевтину радну снагу. Њима тзв. индустријске “делокализације”, које оштећују матичне раднике западних земаља уопште не сметају, нити им смета јевтина радна снага “земаља у развоју” коју сурово искоришћавају и која за мале наднице ради без социјалне заштите  и без синдиката, али им зато смета способност Кине да пласира јевтине производе на сва светска тржишта. Кинези су се у прозводњи једноставно показали способнијима и то треба признати. Њихова вредна дијаспора преплавила је конфекцијске радње широм Француске, а њихова способност да раде заједнички и у своју општу корист ирационално смета онима који би од конфучијанства могли нешто да науче. Наравно, лицемерно је бранити слободно тржиште, а највреднијој земљи света оспоравати снажан пробој на то исто слободно тржиште!

Када западноевропске земље Кинезима замерају полуцију, односно еколошко загађење, Кинези  нас с правом одмах подсећају на наша западна искуства, као и на чињеницу да су Сједињене Америчке Државе и даље први загађивач света. Кинези се не брину много ни због наших замерки о претераној урбанизацији, или о радним бригадама које у фабрике полазе певајући, са дозом некадашњег милитаризма. Они су просто задржали оно што је било у складу са њиховом традицијом. Имати посао Кинези сматрају великом привилегијом и они су, у конфучијанском духу, срећни када раде. Кина је данас преокупирана јачањем индустрије и повећањем производње, уз поштовање свих правила Светске трговинске организације  у коју је примљена децембра 2001. године, али оно што је Кини најважније јесте реципроцитет и узајамност у односима и трговини са западом.

Може се рећи да су за Кину историјски  “Ратови за опијум” који симболишу ароганцију и лицемерје британског империјализма (данас потпуно преузетог од стране Америке) давно завршени, а понижавање других народа карактеристично за англосаксонску и западну историју, Кинези су добро упамтили. Али, ова стара нација из саме зоре човечанства, показује нам управо то да ни индустрија, нити трговина нису, као на либералном капиталистичком Западу циљ и сврха сами себи, већ су они само начин да се у заједници народа заснује и докаже сопствена снага и заузме одговарајуће ГЕОПОЛИТИЧКО МЕСТО.

Кина данас успева да буде производно способна и супериорна, али за Кину та слепа трка није инструмент мондијализације, као што је то случај  у нашим земљама, већ, напротив, националног опоравка и самосвети.  Управо ова чињеница је у ствари оно што највише смета лицемерним западним мондијалистичким критичарима кинеског развоја.

Стрепећи од једне јаке, индустријализоване, нуклеарно опремљене, спацијално и планетарно космички оспособљене Кине, Сједињене Америчке Државе покушавају овој сили да забране продају оружја и технички рафинираних производа. Ембарго на оружје Кини одржаван је од стране Запада захваљујући сталном притиску Вашингтона на своје западне “савезнике” од времена Тјенанмена, односно 1989. године, када су кинеске демонстрације протумачене као жеља да се у Кини направи демократија западног типа.

Међутим, ова огромна земља изнутра и даље несметано јача своју тзв. “Народну ослободилачку армију”, а брану могућој анархији и даље чини Комунистичка партија Кине као наследник народних, ослободилачких покрета и учења Мао Це Тунга. Кина је једна од ретких земаља, која се, да би доживела економски препород, није у потпуности одрицала своје прошлости. Та древна историјска творевина у којој је већински и доминантан етнички елемент Хан, упркос томе, успела је да помири и одржи ништа мање од 53 етничке заједнице, на огромним континенталним и слабо насељеним просторима као што  су Ксинђијанг или Тибет, који се никако не ограничавају само на део насељен између Монголије и острва Хаинан. Ова огромна земља, управо захваљујући својој спсобној дирекцији која је сачувала искуства прошлости, држи успешно под контролом све оно што би сутра могло да постане предмет сепаратиста, као јуче Манџурија. Упркос чињеници да су поменуте регије мете западне диверзије провоцирања сепаратизама, налик на жртвовану државу Југославију, упркос аутономној територији Хонг Конга где су Британци оставили своје политичке слуге, Кина ипак успева да све одржи на окупу. Продрети у кинеску традицијску и политичку унутрашњост изузетно је тешко, може се рећи готово немогуће, и све еманације Џорџа Шороша, тзв “хуманитарне организације”, “каритативни трустови” , “невладине организације”, и слично, налик онима који су недавно детектовани у Русији и Бјелорусији, У Кини имају потпуно Сизифовску узалудну мисију.

ГЕОПОЛИТИКА И ПСИХОЛОГИЈА: МЕДВЕД И  ЗМАЈ, АЛИ И  СРПСКИ ПРИМЕР

Како би спречила да у Централној Азији добије политички убод ножем у леђа, Кина данас веома вешто јача своје односе са Русијом и Евроазијом. Тзв. “Шангајска организација сарадње”, поред Кине обухвата и Русију, Казахстан, Таџикистан, Узбекистан и Киргизију(1). Други велики циљ ове земље гледано споља, јесте напајање енергијом, нафтом и гасом у потребним количинама за њен невероватно брз привредни раст, будући да сама кинеска производња енергената за ово није довољна.

Управо у том циљу кинеска дипломатија појачала је контакте и сарадњу са земљама прозвођачима нафте, као што су Венецуела, Иран или Габон. Кина се ништа мање не занима ни за тзв. бразилску “зелену, еколошку нафту”. У Пакистану, Кина традиционално држи добре односе са властима у Исламабаду, како би очувала пролаз ка Индијском океану и ка изградњи једног новог пристаништа, односно ка развоју нафтног терминала Гвадар у Балучистану. С друге стране, на Далеком истоку, Кина се преко својих односа са Русијом постарала за снабдевање хидрокарбуратима из Русије који иду у правцу Манџурије и обале Пацифика.

Понекада се спекулише о могућој “кинеској опасности” за Европу и Евроазију, у случају њене будуће инвазије на слабо насељене територије Сибира. Ово је управо тема  књиге Медвед и Змај, теоретичара новог хладног рата у доба информацијског рата и рата звезда, Тома Клансија (Tom Clancy).У  футиристичкој студији тога аутора, Кинези су приказани као нација која се спрема да украде сва постојећа нафтна налазишта и налазишта злата испод сибирског тла, те у том циљу почињу муњевити рат са Русијом, која са војне стране, ослабљена олигарсима и унутрашњим проблемима, у помоћ против Кине призива америчку армију. Ова фикција, објављена 2000. године, била би можда и могућа да из себе одмах пројективно није изнедрила потајни сан западних сила да се њихове  потенцијалне мете, у осмишљеном сукобу, саме униште међу собом, као и да се створи вечни употребни мит о “кинеској опасности”. Као и у многим досадашњим западним студијама и ова студија је ирационално претпоставила да су кинеске власти довољно геополитички неуке да допусте самоубиство сопствене земље, али и да Русија није у стању да обнови своју војну снагу и армију. Вероватно наручена од стратега Пентагона, ова студија о Кини и Русији садржала је латентно све потребне, али већ увелико анксиозне америчке  планове поделе, неслоге и напада на две земље, Русију и Кину, а посебно на велики изрежирани сукоб са овом последњом, док она још не постане неуништива, тј. “неповратно јака”.

Међутим, на велику жалост и разочарање северноамеричких стратега, не само да геополитички догађаји последњих година у Евроазији нису ишли у том жељеном правцу, него су чак ишли у сасвим супротном смеру, у правцу стварања једног одбрамбеног геополитичког блока, заснованог на војно-политичкој сарадњи Кине и Русије. Најбољи пример тог партнерства управо је поменута “Шангајска организација сарадње”, основана 2000. године на иницијативу руског председника Владимира Путина и његовог кинеског хомолога Ђијанг Земина (кога данас замењује Ху Ђинтао, док је његов претходник остао у врху централне кинеске војне Комисије). Захваљујући овој формираној организацији, Сједињене Америчке Државе биле су приморане да недавно (21. новембра), евакуишу своју војну базу Канабад (Khanabad) у Узбекистану, инсталирану 2001. године после “антитерористичког” америчког крсташког похода на читав свет.Шангајска организација сарадње 5. јула исте године позвала је америчку “антитерористичку коалицију” да са територије постојеће организације уклони све своје војне базе. На бившој “црвеној линији” реке Усури (Oussouri), која некада замало што није произвела конфликт између две земље, Кине и Русије, 2005. године, одржали су се заједнички и сложни руско-кинески маневри.

Поред овог јасног циља да се из Централне Азије изместе све америчке војне базе,  сарадња Москве и Пекинга успостављена је и зато да би се зауставила зараза тзв. “наранџастих револуција”, како она у Киргизији, тако и оне које су ницале свуда по свету уз исти политички рецепт обарања режима који нису по вољи Северној Америци.

ЗЕМЉА “36  СТРАТЕГИЈА”  И ПРВЕ ТЕОРИЈЕ  ПСИХОЛОШКОГ РАТА

Међутим, наивно је било мислити да је у древној постојбини “36 стратегија како да се добије рат а да се не одапне ниједна стрела”, у земљи прве теорије психолошког рата, у земљи изванредних анализа и предвиђања (посебно после НАТО агресије на Савезну Републику Југославију, а пре свега на Србију 1999. године, предвођене Америком и њеним 18 савезника), могуће нешто политички испровоцирати. Распарчавање бивше Југославије, као и рат који је вођен против Србије, током читавог трајања конфликта, како оног ниског интензитета, тако и оног војног и агресивног, помно су проучавали, али и на терену пратили кинески војни стручњаци и стратези.

Занг Заодонг (Zhang Zhaodong) аутор је три књиге штампане у Пекингу 1999. године, које све три третирају агресију НАТО пакта на Југославију, односно Србију.  Овај бивши морнарички официр и професор на кинеском Националном Универзитету одбране, у својој првој књизи по имену Ко ће добити будући рат?(2), помало у стилу Алвина и Хајди Тофлер (Alvin , Heidi Toffler)(3), објашњава стратегију ратовања у којој основни напад од сада долази искључиво с неба и у коме је будућност резервисана за ракете  и за ласерско оружје. Теоретичар Занг Заодонг као главно стециште напада и одбране Кине предвиђа Пацифик, тј. Тихи океан. Он истиче значај контроле острва као важних база за ваздушну одбрану и нужност Кине да се припреми за овакав нови тип сукоба, развијајући максимално своју индустријску снагу. Квантитет материјала и војних трупа више неће бити важан, од сада ће бити важан само квалитет. Заодонг се залаже за војну уједињену интерармијску команду и обједињени цивилни и војни позив, као што је то пракса у Америци.

У својој другој књизи Када ће почети рат против нас?(4), Занг Заодонг  проучава чувену доктрину Револуције војске, која од првог рата у Заливу у потпуности одређује америчко војно понашање. Овај тзв. C4ISR домен (Command, Control, Communications, Computers, Information, Monitoring and Reconnaissance), као и домен тзв. Инфо-рата,  подразумева још и информатику и опрему мобилних апарата. Али, упркос те опште информатизације и дигитализације, веома је важно не изгубити контакт са реалношћу (коју америчка виртуелна стратегија често губи), те стога кинески аналитичар говорећи о модернизацији Народне ослободилачке армије, проповеда такође општу социјализацију и интеграцију кинеског војника у друшто, не као изолованог борбеног елемента, већ као важног органског и психолошког дела кинеске заједнице. То је спој америчког технолошки високо опремљеног војника, али и војника кога не води само меркантилни мотив и који није изгубио жељу за одбраном своје земље,  налик данашњем ирачком побуњенику. Ово је кинески спој  “Човека иТехнике”, спој високо технолошки образованог појединца са маоистичким учењем о револуционарном рату, спој две стране борбе које ће у срећној синтези родити непобедиву одбрану сутрашњице. Јер, Кинези као да нам сугеришу да та нова борбена непобедивост свакако неће доћи из Америке.

Трећа књига теоретичара Занг Заодонга, Ко ће бити следећа мета?(5) директно одражава искуства, проучавања и анализе рата на Косову. Заодонг у својој студији експлицитно наводи искуства и праксу српске војске у конструисању лажних мета, попут тенкова, радара или мостова од пластике или дрвета. Још од античких времена уметност камуфлаже сматрана је пре свега војним умећем, али је у добу “Робокапа” и других Total Information Awareness, као и разних научних фикција, помало запостављена. Међутим, насупрот виртуелности коју производи техника, човек је још увек супериоран у примени когнитивног рата, као и у употреби оружја које није војног порекла.

У току задњег рата у Југославији у коме је српска војска  недостатак материјала и старе технике(6)надокнађивала серијом направа и борбених лукавстава, рустична противваздушна одбрана (ПВО) на бази ракета Sam-6, натерала је нападаче да се из страха да не буду погођени не спусте на висину испод 5000 метара, а то је потпуно пореметило ефикасност њиховог гађања. Француски војници увучени против своје воље у све ово, сведочили су касније да су се извукли из “невиђене ратне луднице”. На исти начин пуцањем у салвама, српска војска уништила је четвртину крстарећих ракета вредних по милион долара, које су полазиле са Јадранског мора. Опет на исти начин, срушен је и невидљиви Ф-117, изванредно скуп производ који је коштао силне године истраживања и испробавања. У српском рату дискретно су тестирани и нови системи који су имали задатак да у одсутном моменту краткотрајно ослепе пилоте. Функција путева нагло је адаптирана у писте изненадног слетања. Авиони и хеликоптери штићени су у подземним херметичким склоништима. Улазило се у радио фреквенције агресора како би се унапред сазнале акције, ометали сигнали или фалсификовале језичке поруке уз помоћ лингвистичких специјалаца. Југословенске и српске трупе су перманентно ротиране и фрагментисане у мале покретне јединице, што је максимално умањило број жртава релативно мале војске, која је управо показала како се води тзв. асиметрични рат. Армија Републике српске, прерушена у Нато снаге, дејствовала је у околини Бјељине, Тузле и Пала. НАТО је унапред предвидео и најавио да ће све бити завршено за 5 до 6 дана. Међутим, после општенародног и психолошког рата југословенске и српске војске, резултат је био тај да су НАТО снагама била потребна пуна 3 месеца, и то уз потпуну исцрпљеност ракетних резерви, да би некако дошле до споразума са Слободаном Милошевићем. Све ово у својој књизи примећује и анализира кинески стратег. На овом месту, треба рећи, Занг Заодонг нимало не штеди руско вођство оличено у Јељцину које оптужује да је издало Србе одбивши да им испоручи ракете S-300, које су могле да буду убојите за НАТО алијансу. Заодонг такође критикује  мисију Черномирдина. Сумња која се код кинеских вођа уклонила после доласка Путина на власт у Русији, остала је ипак у облику једног питања које се у Кини од званичника и данас често може чути: Хоће ли Русија у следећих 20 година бити у стању да се носи са Сједињеним Америчким Државама?

Аналитичар Занг Заодонг не пропушта да у својој књизи примети ни разлике између војне концепције Француске, Немачке и Сједињених Америчких Држава, бележећи да је доктрина НАТО пакта за педеседогодишњицу свога рођендана, под притиском Вашингтона од тзв “одбрамбене концепције” прешла на “превентивну” позицију, односно да је од чисто војне доктрине еволуирала у војно-политичку доктрину. То значи да је од  неутралне, еволуирала у интервенишућу мисију.  Затим, постављајући реторичко питање: због чега су заправо Сједињене Америчке Државе бомбардовале кинеску амбасаду у Београду?, Заодонг констатује да је то био израз воље да се покаже снага, као и да се на неки начин казни земља која помаже непријатеља, земља која тестира нове одбрамбене системе, и, најзад, земља која за одбрану Србије у датом тренутку чини много више него Јељцинова Русија антируских издајица и олигарха. Оно што се данас са извесношћу може рећи, а што књига кинеског стратега Заодонга јасно истиче, то је да су  Кинези,  бранећи Србе и  пратећи српску борбу, заправо припремали сопствену одбрану.

Следећи очигледно став званичног Пекинга на политичком плану, Заодонг прави разлику између првог рата у Заливу, и онога што назива “Косовски рат”: иако нелегитиман, први рат у Заливу је ипак следио после напада на Кувајт, државе која је била чланица Уједињених нација. За разлику од тога, други рат против Србије није био ни легалан, нити легитиман и по оцени Заодонга, овај рат био је “потпуно неоправдан”. Извесно је да је став Заодонга уједно и став Кинеске Владе по том питању. Заодонг најзад закључује свој најважнији закључак, а то је  да је “повод” за рат на Косову нешто што ће у будућности вероватно бити употребљено и против Кине. Дакле, по мишљењу овог војног аналитичара, упозоравајуће у том смислу за Кину треба да буде све што се догодило: комадање суверене Југославије, подршка сепаратизмима република и аутономних регија, пре свега у Босни и на Косову (који су путем тзв. “коерзитивне дипломатије Мадлен Олбрајт, а затим војном силом претворени у државе”) и све што је томе следило, будући да једнога дана све то може да се односи на  Тибет или на Ксинђијанг који неки називају “Источни Туркестан”. На овом месту Заодонг сасвим добро примећује да  спој турко-исламизма и пантуркизма, још много више него Русију, може да погоди Кину.

Ове изванредне анализе Занга Заодонга, али и писања војне штампе у Пекингу, сведоче о томе да су Кинези, посматарјући и анализиирајући методологију деструкције државе Југославије, постали свесни опасности која их у будућности чека. Није требало дуго овој древној и свесној нацији да почне да се припрема за одбрану...

СВЕОПШТИ РАТ БЕЗ ПРАВИЛА

Наравно, Занг Заодонг није у Кини једини који је пручавао сва ова војна и стратешка питања. Исте године када и Заодонг, друга два висока официра кинеске ваздушне војске, Киао Лианг (Qiao Liang) и  Ванг Ксиангсуи (Wang Xiangsui) штампали су дело Unrestricted Warfar (7), односно Свеопшти рат без правила,  књигу која је направила прилично буке у Америци. Констатујући у тој књизи да је рат са Америком нешто што се са извесношћу може предвидети, аутори закључују да је једини начин да Кина у овом будућем могућем рату победи тај да води свеопшти рат без правила. Будући да правила међународног права на које се ми на западу увек позивамо, Америка у економским ратовима које води углавном не поштује, у евентуалном рату с њом добра би била, сматрају Кинези, уопште узевши, сва средства. Акценат је овде такође стављен на журбу Вашингтона да се снабде прескупим оружјем тзв. војне револуције. У студији се сугерише најава коју објављује Eмануел Тод(Emmanuel Todd) у делу После Царства (Apres  l Empire)(8) о могућности да Америка заврши слично као Совјетски Савез, економским крахом насталим због ужасних трошкова наоружања, односно, о могућности да се Америци у виду унутрашњих немира као бумеранг врате сви ратови које је водила, или, како се изразио један кинески званичник цитиран у француској литератури, “да се догоди урушавање северне Америке под тежином њене декаденције и космополитизма”. Доктрина“нула мртвих”, која је после другог рата у Ираку заборављена, доживела је то да је Американци  1999. године поново примене, што према кинеским ауторима (Qiao, Wang), чини њихову највећу слабу тачку. Јер, како каже један кинески генерал, Кина неће нестати ако жртвује људе у будућем рату, али Америка, сасвим сигурно, хоће.

Данас  када цифре погинулих америчких војника у Ираку, постају за Северну Америку велики проблем, видимо колико су смисаоне биле ове кинеске констатације. После 11. септембра 2001. године, доктрина “нула мртвих” напуштена је уз предвиђање будућих нужних губитака у ратовима у Авганистану и Ираку..., ратовима који су били програмирани много раније.

Кинески аутори констатују значај за Вашингтон “војних акција које нису ратне”, тврдећи да су амерички теоретичари заборавили “ратне акције које нису војне”, а које управо, у кинеској доктрини, чине свеопшти рат без правила. У ствари, Американци овакве акције, када их сами не производе код других, управо трпе, и то у виду “гериле” или тероризма.

Иако је Кина представљена у политици и геополитици Запада као опасност,  она би се радо окренула сасвим другим стварима и развоју, тврде кинески стратези. Али, како они кажу, Кина просто мора да буде спремна да се у ратоборном свету одбрани од могућег напада.  Са једном милијардом и 250 милиона “устију које треба хранити” (како Пекинг описује своје становништво), са расподелом већине популације близу обала Пацифика, са ограниченом обрадивом површином и земљорадничком производњом, са великом потребом за извозом цереалија, са 20 градова који имају више од 5 милиона становника,  са популацијом која ће своју демографску кулминацију доживети  2010. године (после чега ће, по прогнозама, брзо наступити њено старење), са растућим енергетским потребама нужним за кинески развој, са етничким и религиозним мањинама сумњиве лојалности у геополитички виталним зонама као што је Ксинђијанг где се налазе центри нуклеарних истраживања и базе лансирања ракета, са Тибетом, извориштем воде наспрам индијског под-континента и сл..., Кина би, у сваком случају волела да избегне било какав рат са Сједињеним Америчким Државама и њиховим “савезницима”. Али, Кина просто не зна шта ће у одсусдном тренутку одлучити друга страна...

Важно је, истичу готово сви војни и економски стратези,  познавати и кинеске предности. Кина поседује бројну, вредну, јевтину и све квалификованију радну снагу. Поред тога, трагови маоистичког образовања које је освешћивало раднике нису ишчезли, као ни вековни патриотизам ове старе нације, или обавештеност о геополитичким проблемима. Све ово онемогућавало је западњаке да у виду разних невладиних организација у Кину уведу своје политичке “тројанске коње”. Та, у другим земљама успешно опробана методологија, у Кини једноставно није успела. Стари Конфучијанци који се у трговину веома добро разумеју, везали су данас своју монету за долар, купили велику количиву бонова америчког трезора и тргују успешно са читавим светом, како са Америком, тако и са Европом и Африком, служећи се вешто њиховим међусобним ривалствима. Тако се могло десити да Кина која купује углавном европски АIR-BUS авион, приликом последње посете Џорџа Буша Пекингу, која је кратко оквалификована као “конструктивна”, обећа куповину 70 америчких Boeing-а, управо онда када AIR-BUS индустрија тежи да се максимално прошири и ојача. Али, ово је било упозорење плашљивој и неодлучној Европи да скине подршку америчком ембаргу на оружје Кини. Кина је, наравно, знала да управо главни произвођачи АIR-BUS  авиона, Француска и Немачка одавно прижељкују скидање тог ембарга, насупрот гледишту представника америчке Европе,  односно Хозе Мануела Бароса (Jose Manuel Barroso).(9) “Обећање” Џорџу Бушу о куповини једног мањег броја Boeing авиона, као и одлука Кине да тржиште брзих возова не уступи одмах Француској, требало је да представљају кинеску казну кукавичкој Европи која некритички следи Америку.

Ипак, будуће одржавање Олимпијских игара 2008. у Пекингу, после којих ће следити Светска изложба Шангаја 2010., два су велика кинеска успеха који преброђују многе проблеме, снажећи и радујући овај велики народ филозофски увек спреман на радост. Али, видећемо да ће  управо та 2010. година, бити геополитички одлучујућа година. Наиме, експерти Пентагона сматрају да ће управо ова 2010. година бити геополитички одлучујућа, јер ће Кина те године достићи снагу потребну да озбиљно потресе америчку хегемонију. Преостало време да се све то спречи, док не буде потпуно “касно и немогуће”, за Америку је, дакле, како и сами Американци већ виде, постало све краће...

У марту 2001. године, Џералд Фуше (Gerald Fouchet) је у веома документованом чланку Ка новом хладном рату Кина-Америка, писао да је Кина постигла масован раст наоружања и војне силе, супериоран у односу на немачки раст између 1933. и 1940. године, као и у односу на амерички раст после Перл Харбура. (Pearl Harbor). Према овом аутору, проблем Тајвана не мора нужно да буде узрок будућег конфликта, већ то може да буде и општи сукоб Кине и Америке око контроле Пацифика. Више него своје копнене снаге, Кина данас развија морнарицу и ваздушне снаге. Она такође стално усавршава свој балистички потенцијал. “Кина се дакле спрема пре свега за један сукоб постмодерног типа, сконцентрисан на електронски рат, авионе, подморнице и сателите, за конфликт који ће неизбежно имати парцијални нуклеарни карактер”, каже поменути аутор.

Не треба подсећати, међутим, да Кина никада неће заборавити на патриотски, психолошки и људски фактор у овој припреми. Како каже француски саветник Министарства одбране Лудовик Воц (Ludovic Woets), “За Кину није најважније успостављање економске, него пре свега политичке и моралне контроле”.

ВЕЛИКО ШАХОВСКО ПОЉЕ

Поменути саветник француског Министарства одбране у даљој будућности Кине предвиђа две могућности: први сценарио, који се често помиње, јесте будућа дезинтеграција  Кине. У недавној студији америчких експерата синолога, као највероватније исходиште помиње се будући “распад” Кине. Ово гледиште преузело је тезу коју је 1994. године изрекао син једног високог кинеског званичника у свом раду Кина виђена трећим оком, који је за Кину предвидео “распад на југословенски начин”. (Scenarios pour la Chine, Strategic Road, Paris , fevrier 2001.).

Други могући велики сценарио према Воцу јесте “подизање националних тензија”, што другим речима значи сукоб са суседима, будући да регионалне тензије не недостају и да се сви сећамо рата са Вијетнамом 1979., а поред специфичног случаја Тајвана кога штите Сједињене Америчке Државе, ту су још и Јапан, Кореја, Филипини, Малезија итд. Већ неколико пута до сада провоциран је оружани сукоб  између ових земаља око околних острва.

Поредећи отварање Кине ка свету са  ером Меиђи  (Meiji) у Јапану, Лудовик Воц у модернизацији кинеске армије види пре свега стратегију снаге и моћи једне огромне земље “дуго умањиване и понижаване”. Дошавши поново до свега што је неопходно за њену ренесансу, Кина поново жели да пронађе и ојача своју “централност”, односно Велико Царство центра и средине.

Предвиђајући могуће перспективе Кине, Воц одређује и могућу политику Кине у односу на њене континенталне и морске суседе, оно што Пекинг зове “наш витални простор”:

1. Оваква кинеска политика захтеваће, после Хонг Конга (1997.) и Макаоа (1999.), уједињење и са Тајваном
2. Та политика Кине кумоваће уједињењу две Кореје, односно постепеном удаљавању једног корејског дела од Америке
3. Кинеска политика гледаће да максимално надгледа и контролише Јапан, “могућег противника” и јединог ривала у регији.

Међути, истовремено, ривалитет Кине са Индијом, односно конкурентски интереси ове две азијске земље, могли би да испровоцирају индиректне сукобе.

По мишљењу великог броја аналитичара, будући “Велики рат” могао би да избије управо  у троуглу: Кина-Индија-Пакистан, односно у тзв.  нуклеарном троуглу.

Окренута азијском југоистоку и Тихом океану, Кина такође веома води рачуна  о ономе што се дешава иза њених леђа, плашећи се да Централна Азија за њу не постане нова зона ризика. То је уједно и један од разлога због којих Кина одржава добре односе са Русијом. Емрик Шопрад (Aymeric Chauprade), професор у ратној школи у Паризу, потврђује значај који Сједињене Америчке Државе поклањају данашњем јачању Кине. У свом раду  Кина као главни предмет америчке геополитике (La Chine est  l’ Objet Central de la Geopolitique Americaine)(10,) Шопрад констатује:  “Анализа америчке стратегијске литературе од после  распада Совјетског Савеза, као и изјаве њихових политичара, јасно показује да је Кина приоритет америчке геополитичке мисли. И поред 11. септембра 2001., овај приоритет није нестао”. Аутор затим наводи могуће намере Вашингтона у смислу сузбијања и заустављања даљег јачања Кине:

1. Контрола кинеских енергетских потреба
2. Опкољавање Кине америчким савезницима
3. Неутрализација њене нуклеарне снаге
4. Унутрашња субверзија Кине уз помоћ подршке разним сепаратистима.

Окупиравши Ирак 2003. године, Сједињене Америчке Државе успеле су да блокирају приступ нафти, што им је и био циљ. Ако би Америка срушила са власти режим у Ирану, она би дефинитивно пресекла довод нафте на Блиски Исток који карактерише главну зону снабдевања Пекинга. Зато је подршка Ирану од виталног интереса и за Кину и за Русију, а Русија пре свега покушава да спречи стварање једног новог вашингтонског сателита на обали Каспијског мора. Наглашавајући  да од 1999. године Сједињене Америчке Државе консолидују своје односе са Индијом која је такође нуклеарна сила као и Пакистан (као, уосталом, и Израел који све више сарађује са Индијом на војном плану), али где  Индија представља и одличну природну равнотежу Кини, аналитичар Шопрад резимира проблем између Индије и Кине. Пакистан је са Кином традиционално имао добре геополитичке односе. Индија је земља која пружа заштиту Далај Лами и која балансира између Вашингтона и Москве, а са којом Кина има спор у области Хималаја. Зато се са сигурношћу може претпоставити  да уколико Пакистан сутра престане да буде део новог “Багдадског пакта” који Америка покушава да направи, и уколико се Пакистан окрене  исламистичком блоку, непријатељски расположеном према Вашингтону и Тел Авиву, у том случају ће Америка свакако покушати да од Индије направи заменика Пакистана. Зато се геополитика Москве састоји управо у узимању позиције активног медијатора између Њу Делхија и Пекинга, односно у настојању да се између два азијска ривала створе добри односи, како би се контрирало америчким геополитичким плановима.

Што се тиче Далеког Истока, америчка политика опкољавања Кине ослања се на стратегију наслеђену из времена хладног рата која подразумева Јапан, Јужну Кореју, Тајван и Филипине. Такође, Вашингтон подилази Вијетнаму и покушава да обори “бирманску хунту” коју са своје стране дискретно подржава Пекинг. Најзад, и Монголија, коју су недавно посетили емисари НАТО пакта, објективно гледано, такође заокружује овај круг опкољавања Кине. Потпуно је разумљиво да Кина жели да надгледа и контролише ситуацију која се одвија иза њених леђа у Централној Азији, а то може да постигне само у сарадњи са Русијом.

Што се тиче футуристичких предвиђања да би кинеска “жута најезда” могла да направи инвазију на сибирска пространства, већина озбиљних аналитичара за сада ово не узима као озбиљну прогнозу, чак ни у периоду  могуће максималне кинеске експанзије од 2010-1020. године. Тиме се политички уклања неодговарајући појам “Еуросибира”, као и неког мистичног савезништва са Јапаном. Враћамо се ипак на једну класичну концепцију геополитике и међународних односа коју је некада добро дефинисао француски визионар Жак Банвил (Јacques Bainville), поредећи, између два рата, позицију Јапана у Азији са позицијом британских острва у Европи.

У суштини, увести динамику једне Кине у геополитички појам ЕВРОАЗИЈЕ, значи дозволити прагматичко окупљање живих снага Европе и Русије, како би се промовисала нова “Континентална средишња сила”, односно родио нови геополитички блок моћи и слободе у једном новом МУЛТИПОЛАРНОМ свету. Просто, да би парирала Сједињеним Америчким Државама, Кини је потребна Европа, а окупираној  (од стране Америке) Европи да би се ослободила од окупатора, потребна је Кина.

ЗАКЉУЧАК

У овом тренутку  једина постојећа хегемонична сила која тежи да се очува као искључива и да по сваку цену спречи стварање мултиполарног света, оличена у Сједињеним Америчким Државама, забрињава Кину у области Пацифика, као и евроазијску континенталну велику Европу од Атлантика до Пацифика.  Хегемонична геополитичка концепција америчког  Далеког Истока (Far East), од које Северна Америка не одступа, на дуге стазе може да значи избијање новог великог рата.

Зато је за све свесне геополитичаре и просвећене политичаре и вође нација, веома важно да знају да је борба за национална ослобођења већ почела у великом Евроазијском концепту слободних народа .Уколико хегемонична сила не буде одступила од својих ратова за енергенте и претензија поробљавања других држава и народа, име ове нове мултиполарности света коју чини простор “Евроазије”, биће у  будућем рату кога су предвидели кинески стратези,  урезано крвљу на  светској геополитичкој шаховској табли.

ФУСНОТЕ

(1) Земље које припадају «Шангајској Организацији Сарадње» (OCS),такође су и чланице «Организације Уговора о Колективној Сигурности» (OTSC), структури коју је основала Русија како би парирала НАТО савезу, а која обухвата Русију, Јерменију, Белорусију,Казахстан, Таџикистан и Киргизију.
(2)  Пекинг, China Youth Press, mars, 1999.
(3) Париз, Guerre et Contre-Guerre, Survivre au XXIe Siecle, Fayard, 1993.
(4) Пекинг, PLA Publishing House, juillet 1999.
(5) Пекинг, China Youth Press, septembre, 1999.
(6) реч је о војном материјалу југословенске, али и совјетске и француске производње
(7) Пекинг, PLA Publishing House, fevrier, 1999.
(8) Париз, Gallimard, 2002.
(9) Приликом своје посете Француској кинески премијер Вен Ђијабао (Wen Jiabao) у присуству свог тадашњег француског хомолога Доминика де Вилпена (Dominique de Villepin) потписао је уговор о куповини 150 авиона марке АIR- BUS А 320. Том приликом најављени су и други велики уговори у области железничког транспорта, као и електронуклеарне и нафтне индустрије (учвршћивање француске фирме Total у Кини).
(10) Revue Francaise de Geopolitique, Paris, n 1, 2003.

РЕЗИМЕ:

У студији Ива Батаја “Кина и будући рат”, обрађује се из прве руке теоријског, али и непосредног искуства, значај и феномен кинеског џина у 21. веку, односно све велике претпоставке геополитике Кине и нове геополитичке слике света коју њена снага данас кроји. Обрађени су  постојећи односи ове старе нације са осталим земљама света и приказан је проспективни рад америчких геополитичара и њихове бојазни од кинеског успона. Аутор показује због чега хипотеза кинеских војних стратега о могућем будућем великом рату за енергенте  између Америке и Кине није у потпуности искључена из геополитичких разматрања готово свих аналитичара. Такође, аутор показује како Русија и Кина заједно отварају један нови мултиполарни свет подржавајући континенталну творевину Евроазије.