МЕГА ЧАС АНАТОМИЈЕ ЛОПОВА: ЈЕДНА ИЛУЗИЈА СРПСКОГ ШКОЛСТВА
Проф. др Мила Алечковић-Николић
Напомена: свака сличност са неким постоjећим универзитетом и постојећом особом је перцепција самог читаоца
Пацовски лавиринт и Скинеров кавез као Мегало-тенденција
Град Београд на рекама. Чим се уђе у мегаломанско здање Мегало-факултета осети се нека нова, револуционарна тенденција у психолошкој науци. Најважније је да се свуда омирише луксуз! Луксуз, луксуз и луксуз! „И само крв тече и само злато сја!, пева Андрју Еди. “Изгланчани камен, огроман хол без икакве сврхе, осим оне која је постојала у великим храмовима где се клечи пред величином небеске силе, свуда симболи троуглова као миг симпатије великим мајсторима и менторима, и чак дванаест параноидних камера само на фасади (а ко зна колико унутра), које чувају Храм неолибералне Мега науке да га неко не опљачка и не украде знање (ма није ништа Сорбона спрам овога, она нема ниједну камеру на згради !). Црне лимузине свуда около приватне камене палате, фотографије великог шефа ниског раста са значајним WASP (white , anglo-saxon, protestant) амбасадорима, да се зна докле је догурао и ко га све поштује, стража на улазу да не уђу разбојници који би покрали приватно имање... Све зјапи од огромног простора који има за циљ само једно: показати моћ пред сиротињом Србадије, доказати да је власник, „ил мањифико реторе “ (il magnifico rettore) потентна особа, посебно кад се пропне на прсте, да је лик светског домета!
Али онда, долазе на ред кабинети-кавези, боље рећи провидне ћелије за робове (некад су се звали професори) који овде треба да раде у много горим условима него што су били они у којима је децу у антици подучавао роб Сократ. Нешто више од једног квадратног метра, то је простор за професора, малог или великог, свеједно, тог античког уљеза који се усудио да опстане вековима ширећи своју застарелу етику, уместо да се угледа на „мањифико ретореа“ , неолибералног супермена који је свој ниски раст компензовао неолибералном величином, англосаксонског , додуше лошег, ђака, али зато награђеног у Италији и пуног оријенталног злата и ордења, купљених захвалница, диплома и титула. Ништа није Сократ с прам њега, ово је наук живи који одавно јаше на позлаћеном телету!
Дакле, тај роб звани професор спакован је у простор велик нешто више од једног квадратног метра, јер је то симболика простора и моћи: колико си јак, толики ти је аршин. Шта ће том вековном уљезу да се пружа, довољно је да седи згрчен и погнуте главе у квадрату са „провидним зидовима“ које је описао Замјатин, где се све види и све чује, јер нема, наравно , ни слушне изолације. А чему изолација кад „ил мањифико реторе“ треба и мора да чује све ? А ако баш и не буде чуо све, или не буде све разумео (на пример, док је под дејством неуролептика) он ће ставити трајне прислушне уређаје у ћелије тих робова. Јер, шта ће тим пацовима изолација, изолација је потребна једино њему, „ил мањифико ретореу“, њему треба неки оријентални харем и простор да пружи ноге и изује ципеле, да му робиње или гејше измасирају ноге. Није то за професора. Место професора у нео-мега-либерализму који је клонирао „ил мањифико ретореа“ је у пацовском лавиринту и Скинеровом кавезу, ту је место професора и то је последња тенденција свих Мегало-тенденција! Што је тешње том професору, што се он у ћелији више гуши и дави, то ће он више да буде захвалан свом Султану, јер му тај „ мањифико реторе“ даје помало хране, понеку коцку шећера сваког месеца. Неће „реторе“ да плаћа нерад. Али, ето, ипак, из самилости... Научили су њега гуруи секти како се ломи дух бедних следбеника. Мало да, мало не да. Мало спусти, мало дигне. Коме хоће -да, коме неће- не да.
„Ил мањифико робаторе“
Ко је рекао да је „мањифико реторе“ лопов ? Нема у либерализму с почетка 19. века лопова, нема уопште појма крађе у царству згртања, у слици света: “отми и бежи“, мада ће једног дана интелектуалци вероватно и то измислити, јер идеологија Мегало-факултета приближава се , ево већ, убрзано, средини деветнаестог века. Једног дана , ова ће се установа свакако проклето еманциповати, једног далеког дана имаће и синдикате за своје професоре. За сада је још рано, још је верност на реч Султану овде најважнија мегало-тендеција. Зашто би неко уопште контролисао и проверавао куда иду дукати и одакле стижу, када „ил мањифико робаторе“ држи све то дубоко закопано испод земље, а чауши могу да добију и понеку кесу више, ако заслуже. Ето, тако, велики везир који је израдио Папирус с печатом за Мегало-факултет, он ће свакако добити неколико кеса златника више. Ко „ретореу“ шта може када он сања да купи све велике везире, а хвали се да је учествовао и у стварању Султаната. Свима ће дати, коме год треба, само да сакрије трагове. Ако зафали, „опраће се“ дукати, биће лепих и нових ! Али, шта се то кога тиче? Зар није све приватно, зар није све власништво тог „мањифико робатореа“, и камен, и камере на улазу у сиву палату, и лимузине, и ти јадни робови који мисле да су професори, и понеке лепше ученице- робињице ? Зар није све то његово? Ни по’ јада. Има „ил мањифико робаторе “ таквих вила и здања колико му провинцијско срце хтедне, има , вала, и у провинцији и у Риму, urbi et orbi! Радио је и зарадио као султанов син кога, додуше, пилуле одржавају у животу, али он је ипак наследник ! Он је из најбољег од свих самоуправних времена наследио бакар, злато, дукате, палате, робове, све што треба. А како и да ради, и шта уопште он да ради? Има ли нешто што би он могао да ради, онако среброљуб, заљубљив и пихтијаст, навикнут на медитеранске виле и јахте, осим да царини робу, корумпира штампу, и узима провизије ? Зна једино да тргује великим именима. Пише јер нема шта да каже, а има шта да каже јер пише, рекао би Карл Краус. „Човек без својстава“ Роберта Музила, Imbecillis – слабога духа, али који зна да унизи своје професоре-робове, па му је онда, некако лакше при срцу. Непослушне ословљава са „будало“, како би сакрио сам од себе да је , у ствари он та сеоска бена. Чучи ипак у њему неки Торквемада, који излети кад се предозира у пилулама: „Знамо ми како сте ви стекли ваша звања, а пратимо и ваша телефонска СМС слања !“, каже он кад се робови нешто одваже да траже ! Али, авај, шта ће с онима који нису у његовој секти стекли звања и имања! ? Нема ни он баш бог зна шта, али важно је да му у биографији пише нека експертска школа, најбоље завршена у Перфидном Албиону, јер је Перфидни Албион „фер“ према својим „pupils“, чак и оним бенавим. Титуле следе аутоматски, награде плакете и остало, све то има своју цену у фунтама и доларима и подразумева се. Пљуште почасне позиције и функције код светских мандарина, јер златник може све. Може и да се „аноблира“, „ил реторе“ и да му се дода у име неко „од“ (од нечега или некога). Од неке букве са које је пао. Шта знају српски сељаци ко је он и од чега је, кад га свет као „ноблес“ са вилама на морским обалама, прихвата. А није му лоше ни у Италији где је промовисан, где најпоштенији део друштва, „ла мафиа“, такође има свој ценовник. Не може баш свако да буде „ил мањифико реторе“.
Летећи тањири и дуге ноге
Цела Мегало-палата је, по замисли овог самозванца и самобунца један велики залутали летећи тањир, а његови творци замишљају како су добили мандат да владају српском сиротињом одмах после Великог Праска. Валда је после једне такве свемирске епопеје , чији је велики обожавалац „ил реторе“ , дух космогонског генија ушао у малу округлу главу римског ратника са борбеним шишкама, од притиска поцрвенелог у лицу, који се потом изненада узнео у висине. Зато није чудо што су угледни пријатељи „ил ретореа“ из света и друштва спектакла, управо експерти за забављачке шоу-биз емисије о летећим тањирима. То су прави професори, а не овај српски јад и олош, или којекакви професори са Сорбоне, који још држе до неке етике, науке или знања. Ти великани су просто видели неидентификоване летеће објекте, а треба признати , сâмо име и мега осмех таквих сведока вреди до десетак хиљада евра месечно! Да утисну своју величину у Мегало-факултет, па макар ништа и не радили, па макар ситна раја балканска због њихових примања поцркала! Није Мегало-Палата било шта, зна њен власник шта су Мега-вредности. Он је „зашто?“ одмах претворио у „како?“, а како у „колико“. То је та нова Мега наука на помолу.
Постоји више категорија интелектуалног племства у његовом здању: светски великани који су разговарали са НЛО бићима, потом припадници великих секти, посебно сијентолошког реда и сталежа, сенилни мандарини који никад нису знали, нити ће икад знати ко је ко на Балкану, следе шоу-биз турбо забављачи, још боље забављачице, затим јасно декларисани оловни војници са шишкама, Нато фаланге (као главног услова нашег српског опстанка, учености и писмености), потом послушни везири који се у Калифату боре за комад власти, падајући Султану пред ноге, и , на крају, андрогене жене, цењене у сваком харему , обавезно више растом од „ил мањифико ретореа“ и дугачких ногу. Па шта то смета науци? Уосталом, и Адолф Хитлер је био мали и црн, а волео је плаве и високе!
Према овој категоризацији интелектуалног племства иду отприлике и платни разреди о којима „ил реторе“ корифео сам (него шта) одлучује. У његовом Weltanschauung-у научник, књижевник, филозоф, све је то пасуљ и боб , али амбасадорско намештење својих везира и напредовање у власти калифата, то је прст пун злата!
На крају, крајева , он је установио и нову категорију која нигде у свету не постоји. Као што је сам добио (помастио и позлатио) почаст да буде „ил мањифико реторе“, тако ће и он дати своме баби, али бесплатно, без дуката, јер је народне дукате од њега ономад и добио, „докторат honoris causa“. А ако стигне даће и свим својим дедовима и бабама постхумно „почасни докторат“ из захвалности што су га тако лепог и паметног направили ! Па нека неко каже да то није мега-револуционарно, свуда у свету је забрањено, нико осим научника не може да заслужи докторат, док код „ретореа“ богами, ко год му се свиди може, а посебно , ко други него рођени бабо! Па зар није он од „општенародне Удбе“, Великим Праском стигао до приватног Мегало-англо-менаџмент училишта!
Виват Академиа под командом Нато-а
Али, НАТО је „ил мањифико ретореу“ највећа љубав. Он тако мали, а Нато тако велики: љубав на први поглед. Како ће он да гамиже по Гуливеровом телу без Нато тенкова! Само са Нато снагама може да постане Гроф од Нато-Кристо. „Ил реторе“ би у центру Нато, у Напуљу, примио орден, макар и усред разбацаних канти за ђубре, јер не зна како да примени свој „менаџмент“ на проблем кеса отпадака и штрајкова ђубретара. Али шта мари, Нато снаге ће да попрскају Напуљ парфимисаним спрејевима који ће угушити смрад, а онда ће „ретореу“ окачити орден, и све ће бити „мањифико“.
Ко је за Нато, биће му дато! Напред наш Нато, напуљско злато! Нато омладина, Нато професори, Нато културни медијатори! Нато-комуниколози! Нато менаџери! Нато спремачице! Сви у униформе Атлантске алијансе, капе и мараме око врата! Јер, баш „ретореовог“ партијског председника је Нато бомбардовао. Али, он га се одрекао на време, што пре, међу првима, да покаже како је увек веран јачима! „Ил реторе“ би и Нато базу да направи у својој палати. Могли би они професори у кавезима да буду експериментални пацови у испитивању дејства осиромашеног уранијума, или неких лакших бојних отрова при извођењу наставе. То се зове врхунска комуникологија: Ми смо за вас, бабе му његовог, а оне недодирљиве робове, ко уопште пита. Наша Нато омладинка ће све лепо да објасни уз „шик-шук-шоу- мега“ осмех, после чега дугонога омладинка одмах иде у виши платни разред . Тако се стиже до Мегало-светске тенденције.
Аванти чистачице!
Зато овај јунак Гогоља или Молијера, „ил мањифико реторе“ на балкански начин, у преводу - „мртва душа“, брише нос гласно, говори са акцентом, али препотентно и с висине , не допушта тек тако да му се било ко и било када обраћа и гони бичем слепу рају. Чистачица која није хтела да му чисти ципеле добила је отказ. Марш рајо погана, даље од племићке крви! Јер, није ни злато ништа, него венецијанска позлата ! Венецијанска позлата је, зна овај ренесансни Мега-ноблес, суштина и цвет племства.
Проблем је једино у томе што ће тај самозванац убрзо настрадати од милиона српских метли које ће се устремити, такође у Великом Праску на „робатореа“, а онда више неће моћи да даје отказе чистачицама. Викаће: „,мама миа шта ме снађе, Нато спаси моје крађе !“, али га Перфидни Албион неће спасти. Ако га не спасу сунце Флориде и лепоте Орланда, које озебло чекају све Минхаузене и лопове света (једини кутак у УСА у коме се криминална имовина не отима), почистиће га те српске метле, тј. пробуђена, дигнута на ноге раја, скинуће му лажни турбан с главе и показати му , кроз „la qualità“ дугосламнатих метли, „ла мањифика риволта“.
Има да скину робови до гаћа „робатореове“ скупе „пинк“-розикасте костиме, док из њих не истресу све опране златнике, све лажне титуле, све траке прислушкивања и све „почасне докторате“ ! Аванти пополо!
