ССП И ПРЕЛАЗНИ СПОРАЗУМ О ТРГОВИНИ И ТРГОВИНСКИМ ПИТАЊИМА У СВЕТЛУ СТАТУСА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Предраг Лепетић

Политичка и правна анализа

Како се наставља слободно зидање новог европског поретка ка тоталитарној "Сједињеној Европској Држави" као интегралном делу Новог светског поретка, уз пропагандно завођење јавног мњења Србије идеолошким тумачењем националног и међународног права и истицањем иманентно противречне пароле "и Косово и ЕУ", са циљем вредносне инверзије приоритета, замагљивања разлике између родољуба и издајника, саботирања освешћења и слободе народа, као и одбране целовитости државе, овим се осветљава поступак, природа и последице потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању између Европске заједнице и њених држава чланица и Републике Србије од 29.04.2008.године, (у даљем тексту: ССП) као и Прелазног споразума о трговини и трговинским питањима између Европске заједнице и Републике Србије (у даљем тексту: ПСТ) на статус Косова и Метохије.

У наведеном циљу, а како је потписивање само тактички део реализације стратешког сценарија и синхронизованог деловања спољних и унутрашњих политичких чинилаца, указује се на историјски контекст, и то како следи:

* 6. децембра 2007. године, усвојен је на Влади текст ССП са анексима и протоколима, и дато  овлашћење потпредседнику Владе Б. Ђелићу за парафирање;

* 7. новембра 2007. године, парафиран је ССП са ЕУ, за шта је после усаглашавања текста представник Б. Ђелић имао  специјално овлашћење Владе;

* 28. јануара 2008. године, ЕУ је уместо потписивања ССП-а понудила РСпосебан Политички споразум о  јачању свеукупне сарадње у  трговини, економији, образовању и потпуном укидању виза за српске грађане, који је требало да буде потписан у Бриселу 07. фебруара 2008. године, а самом најавом имао сугеришућу поруку за грађане Србије са циљем помоћи "проевропском   кандидату"   пред   други   круг председничких   избора заказаних за 03. фебруар 2008. године;

* 16. фебруара 2008. године, Савет министара ЕУ (уз уздржаност Кипра) усвојио је "писменим поступком" документ "заједничка акција" - Мисија владавине   права   ЕУ   на   Косову - Еулекс   Косово",   која   ће   постати оперативна после прелазног периода од 120 дана, у склопу европске безбедносне и одбрамбене политике чији је циљ да помогне косовским властима, правосудним властима и службама за спровођење закона у напредовању ка томе да постану самоодрживе и да њихов рад постане одговоран и подложан увиду, са око 2000 припадника који би требало да замене    УМНИК,       уз   именовање   Питера   Фејта   за   специјалног
представника ЕУ на Косову и Ива де Кермабона за шефа Еулекса (и то дан   уочи   самопроглашења   независности,   без   одобрења   СБ УН   и ген.секретара УН),  чиме  се  признало изапочето је  имплементирање илегалног  Ахтисаријевог  плана о   "надгледаној" независности  Косова (који је  28.03.2007. год. Европски  парламент  Резолуцијом  оценио  као најбоље решење за Косово).

* 17. фебруара 2008. године, извршено је противправно (по унутрашењем и међународном праву) самопроглашење отцепљења дела територије РС - КиМ које се налази под међународном управом на основу Резолуције Савета безбедности Уједињених нација 1244 од 10. јуна 1999. године;

* од 17. фебруара. 2008. године, отпочело је подјединачно признање међународног субјективитета "Косова" од стране, до сада, 43 (од 192) државе света од чега 20 (од 27) држава ЕУ (2 после потписивања ССП-а), суштински само сепаратистичког вођства албанске националне мањине на челу парадржавних институција и поред тога што је део територије РС - КиМ под међународном цивилном и војном управом Уједињених нација, односно, ни фактички, ни правно, побуњеничка власт нема ефективну контролу над територијом а ни над собом, јер је под старатељством, и контролом УН (УНМИК, КФОР);

* 28. фебруара 2008. године, у Бечу је формирана Међународна управљачка група за Косово, предвиђена планом М. Ахтисарија о надгледаној независности Косова (одбаченом 03. априла 2007. године у СБ УН), коју чини коалиција држава (15) које су признале независност Косова у циљу реализације плана, а Питер Фејт, високи представник ЕУ за Косово, који је именован за Међународног цивилног представника,  изјављује да је чине "значајна коалиција земаља пријатеља независне државе Косово, пет земаља Контакт групе САД, В.Британија, Француска, Немачка, Италија (без Русије), као и Аустрија, Чешка, Шведска, Турска, Финска, Белгија, Данска, Мађарска, Словенија и Швајцарска". Такође, наводи да је отворена и за друге чланице, али да је критеријум то да "морају бити земље пријатељи независног Косова". ИСГ је највиша међународна инстанца за остваривање Ахтисаријевог плана са циљем да надгледа процес транзиције и испуњавања обавеза косовских власти за шта ће успоставити Међународну цивилну канцеларију;

* 09. априла 2008. године, нелегални Косовски парламент, на ванредној седници, усвојио је "Устав Косова" у присуству међународног цивилног представника ЕУ Питера Фејта и представника дипломатског кора;

* 29. априла 2008. године, потписан је ССП и ПСТ са ЕУ, од представника Владе Б. Ђелића који није имао ваљано овлашћење за потписивање од Владе, која исто није могла ни дати, јер јој је распуштањем Народне Скупштине истекао мандат, а закључивање међународних уговора није у опису послова, односно надлежности Владе у оставци, сходно члану 128. став 4. Устава РС и члану 17. став 1. Закона о Влади. Позивање пуномоћника на већ дато овлашћење и ранији пуни капацитет Владе је ирелевантно, јер га нема при потписивању а парафирањем је искоришћено у време трајања мандата Владе. Пуномоћник је, свакако све и да му је остало пуномоћје, морао затражити додатну инструкцију властодавца с обзиром на промену околности, а премијер је пре најављеног потписивања, да би отклонио могуће дилеме, јавно отказао пуномоћје, које се дакле није могло користити до конституисања и одлуке нове Владе. Потписивање је извршено пре свега у функцији политичке помоћи "проевропском блоку" пред опште изборе заказане за 11. мај 2008. године, што је и јавно изнето, јер ССП (ПСТ) нема ефективно дејство ни када би се ратификовао, с обзиром да је истовремено једнострано одлуком Савета министара ЕУ суспендован (таква одредба није у тексту а посебна одлука сходно члану133. ССП-а одн. 54. ПСТ-а није приложена уз документа, већ само медијски оглашена?!) до испуњења посебног услова потпуне сарадње са Међународним судом за ратне злочине почињене у Југославији што ће својом (накнадном и једностраном) одлуком потврдити Савет министара ЕУ и отпочети процес ратификација ССП-а од стране држава члацица ЕУ, односно примене ПСТ-а, а што све указује на природу и функцију овог споразума, формалну и суштинску неједнакост уговорних страна противну гарантованој једнакости и суверености држава одн. међународно правних субјеката Повељом УН (члан 2,  тачка 1) као и сагласности и пристанка уговорних страна утврђеној Бечком конвецијом о уговорном праву (члан 2);

* 09. маја 2008. године, од стране коалиционе Владе у оставци извршено је противправно потврђивање потписа ССП-а, чиме је покушана његова конвалидација и исти упућен Скупштини на ратификацију чијим би евентуалним одобрењем, мањкавости биле надаље формално ирелевантне;

* 11. маја 2008. године, одржани су општи парламентарни, покрајински и локални избори и на територији КиМ, с тим да је правна важност локалних избора на КиМ оспорена од УНМИК и ЕУ, као и легалност насталих институција;

* 14. јуна 2008. године, генерални секретар УН, Ки Мун Бан упућује писма председнику Србије Б. Тадићу и "екселенцији" Ф. Сејдиуу, којим неовлашћено, са позивом да нема упутства (која иначе и није тражио) покушава да "реконфигурацијом" ангажује и легализује Еулекс под окриљем УН, односно да пренесе надлежности УНМИК, што је супротно Резолуцији 1244 и није одобрено од СБ УН на седници одржаној 21.06. 2008.године, али именовањем и давањем упутстава и "привремених мера" новом шефу УНМИК Л. Занијериу, нижим актима се једнострано укључује у процес легализације Ахтисаријевог плана о независности Косова и нелегалној самопроглашеној независности као "новој реалности" чиме је и Секретаријат УН стављен у функцију глобалних интереса једне стране, а улога Генсек-а злоупотребљена са тежњом да на нелегалан начин, без нове оддуке СБ УН изврши промену мандата и улогу УНМИК смањи до мере обесмишљавања Резолуције 1244 којом је установљен;

* 15. јуна 2008. године, ступио је на снагу нелегални "Устав Косова" уз потписивање Указа о проглашењу 40 закона који произилазе из пакета М. Ахтисарија;

* 28. јуна 2008. године, у Косовској Митровици формирана је Скупштина заједница општина АП КиМ, у саставу 45 делагата из редова изабраних одборника из 26 општина на локалним изборима одржаним 11.маја 2008. године, чији је легалитет и легитимитет оспорен од стране УНМИК и Европске комисије;

Напомена:

ССП ступа на снагу сходно члану 138. првог дана другог месеца по одобрењу Народне скупштине и међусобном обавештењу, уз изузетак предвиђен чланом 139. везан за одредбе ПСТ-а.

ПСТ (као део истоветних одредби ССП-а о трговини) сходно члану 59. ступа  на  снагу,   првог  дана  другог  месеца  по   одобрењу   Народне скупштине и међусобном обавештењу, а уколико процедура није завршена како би омогућила ступање на снагу (01. јула 2008. године он ће се ипак примењивати од тог датума.

Дакле, део ССП-а - ПСТ се примењује без ратификације уговорница (противно члану 99 ст.1 тач.4 и 105 ст 3 тач.6 Устава РС) а следствено томе сам потпис министра Ђелића има конститутивну снагу и на мала врата кроз део уводи важност споразума у правни саобраћај.

Чин самопроглашења друге Албанске државе "Косова" и отцепљења дела територије РС као међународно правног субјекта, чији је суверенитет и територијални интегритет гарантован међународним мултилатералним актима, Повељом УН-а, ОЕБСА, Завршном акту Конференције о европској безбедности и сарадњи из Хелсинкија и др., уместо да буде осуђен и санкционисан од стране гараната наведених аката и држава чланица, отворено је прекршен чином признања од стране дела држава и њиховом блокадом СБ УН у функцији реализације нелегалног пројекта.

Клопка накнадног одобрења од стране Србије је постављена од стране ЕУ кроз ССП који преамбулом гарантује територијални интегритет и суверенитет страна уговорница, а чланом 135 ставом 2, утврђује непримењивање овог међународног уговора на део територије Србије, Косову, које је под међународном управом, "што не доводи у питање садашњи статус нити одређивање његовог коначног положаја према Резолуцији СБ УН 1244", да би потом кроз признање од стране држава чланица коначног статуса пре регулисања положаја према Резолуцији отворено био прекршен парафирани ССП и преварно понуђен на потпис суштински другачији акт од претходно усаглашеног.

Тумачење које је на трагу изградње идеолошке копрене кроз дволичну паролу "и Косово и ЕУ", као и тврдње да је ССП само економски, статусно неутралан а потписивање стварно патриотски чин, јер је основа "бољег живота - у ЕУ без алтернативе" обелодањује примарно вредносно опредељење за ЕУ. Овакав став прати реактивно негодовање због кршења међународног права, симболично повлачење наших амбасадора на консултације и самооправдавајуће и малодушно мирење стањем проузрокованим историјским грешкама, кривицом властодржаца и односом снага у свету у коме су геостратешке "симпатије" на страни Албанаца. Неодговорно дистанцирање је одраз одсуства воље да се озбиљно супротстави отимању и окупацији дела земље, сем на краће време неадекватним средствима, вербализмом у циљу амортизације и одлагања решавања проблема а суштински прихватањем новонасталог стања као коначног уз одлучност да се настави даље по сваку цену, да се остави "прошлост" (људи, имовина, културна добра, територијални интегритет, суверенитет и субјективитет) иза себе "јер живот (посао) не може да чека", све уз спољну координацију и стратешко садејство метропола ка остварењу десимулованог циља "без Косова у ЕУ (НСП)". На таквој матрици понашања где се свет од Владе упозорава да се Србија неће бранити, где се по тајном Акционом плану ништа не ради и где се прихватају међународни уговори који јој негирају целовитост, држава се сама доводи у пасивну позицију да настави да губи територију, јер је самопоштовање и животну снагу претходно изгубила.

Дакле, уколико се у време парафирања ССП-а чланом 135 обострано уважило легално међународно правно стање успостављено Резолуцијом СБ УН 1244 које не прејудицира статус Косова, то прихватањем Ахтисаријевог плана о надгледаној независности и одлуком о имплементацији кроз слање мисије Еулекс-а од стране свих чланица ЕУ, а потом и појединачним признањем међународно правног субјективитета Косова од стране већине чланица ЕУ, не само да је једнострано дерогиран став 2члана 135 ССП-а, већ је експлицитно од друге стране уговорнице и њених чланова решен статус и прекршен парафирани споразум којим је сагласном вољом страна другачије предвиђено. Потписивањем ССП-а Србија је упала у замку и накнадно одобрила споразум са непримењивим и непризнатим од друге уговорнице ставом 2 члана 135, и јасно ставила до знања осталим државама да њихово признање Косова није препрека за нормалну сарадњу и потписивање међународних уговора у којима се Србија третира без дела територије Косова. Тиме се отвара могућност и осталим државама чланицама ЕУ и УН које нису прихватиле кршење међународног права да надаље слободно и легитимно признају међународни субјективитет "Косова", јер се Србија сама, јавно, правно, кроз један дијаболични међународни уговор одрекла своје територије, што је и била Холбрукова понуда.

Према томе, потписивање ССП-а као правно политичког акта представља прихватање отцепљења КиМ као новонасталог стања, јер је одредба става 2 члана 135 у светлу аката насталих после парафирања (Еулекс, појединачна признања чланица ЕУ) негирала ранију заједничку сагласну позицију и оставила само мртву норму без могућности примене због накнадне промене околности, уз негацију друге стране и сукцесивно сужавање предмета (што је и намеравана судбина Резолуције УН 1244).

Конституишућа неједнакост и неравноправност страна је уграђена у овај уговор, што се између осталог огледа и у дискреционом праву јаче стране при одређивању разлога суспензије одн. уцењивачком, једностраном карактеру примене, садржинској неравнотежи међусобних права и обавеза, прикривеној приступној природи уговора, као и укупној штетности уговора по слабију страну. Нема основа за тврдњу о непостојању уговора јер нема потпуне сагласности око текста уговора и предмета с обзиром да је дошло до сусрета воља и о тексту и предмету, а једнострано мењање статуса изузетог дела територије од УН ће пристајућом ратификацијом Народне Скупштине отклонити и конвалидирати мањкавости. Теорија о непостојању уговора противречи себи и када предлаже мењање уговора, кога наводно нема, као и недоследним претходним учествовањем у изради текста и накнадним потврђивањем легалности потписа на седници Владе уз упућивање Народној Скупштини на одобрење, све непостојећег правног акта?! Нико не забрањује сувереном субјекту да користи своја права нити га туђе понашање извињава од обавезе да са пуном свешћу и слободном вољом закључује уговоре макар и штетне по себе, да се се тиме хвали и ликује над својом пропашћу. Међународно правна заштита је могућа у случају неиспуњења услова ваљаности у вези сагласности воља, предмета, основа (циља) обавезивања, форме и способности уговорника. Могуће је тражити утврђење релативне неважности рушљивих уговора из разлога отклоњивих недостатака (релативна ништавост) или апсолутне неважности ништавих уговора због противности забрањујућим нормама и начелима међународног права, као неотклоњих недостатака (апсолутна ништавост), у целини или делу, с тим да је од сваке туђе арбитрарне и накнадне заштите боља самозаштита од својих конформистичких опсена. Разлоге ништавостн потребно је увек процесно и доказати, а за шта у конкретном случају нема воље с тим да је и самим ССП-ом предвиђено обезбеђење кроз могућност, нератификовања (члан 138) и једностраног отказа уговора обавештењем без навођења разлога (члан ПЗ. став 2). Такође, постоји међународно правна могућност формалног захтева за анексном изменом и прецизирањем одредби које се различито тумаче од страна уговорница, као и за накнадним раскидом пуноважног уговора због промењених околности у односу на постојеће у време настанка уговора на основу члана 62 Бечке конвенције о уговорном праву. На крају, сходно члану 129 и 130 ССП-а,  незадовољна страна може изнети проблем тумачења и примене Савету за придруживање и стабилизацију чија је одлука обавезујућа (одн. Арбитражи за друга питања по Протоколу 7 о решавању спорова), што би свакако било контрапродуктивно по интересе Србије. Дакле, уговор није непостојећи, јесте правно мањкав, али га нико неће ни поправити ни срушити, а уважиће га прво слабија страна не чекајући на скидање суспензије. Чак ни евентуалном изменом става 2 члана 135, овај споразум не би постао по себи перфектан и опште користан. Све ово разоткрива и природу релативизације демократских уверавања да у ЕУ "границе неће бити важне” и да ће сви разбијени Срби као народ (поново) бити заједно у обећаној "Европи", прикривајући њихов понижавајући статус већ виђен у "Хиљадугодишњем Царству" - Трећег рајха. Битно својство ССП-а је његова свеобухватна штетност и противност националном правном поретку, изричито ставу 4 члана 194 Устава Србије којим је предвиђено да потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности са Уставом. Међутим, када суверени већински евро представници изманипулисаног народа одлуче да је ССП у општем интересу, да је ваљан и одобре га, он надаље обавезује као важећи (оборива претпоставка) те је беспредметно теоретисати о непостојању уговора сем као негацији свога субјективитета.

У сваком случају, могуће је продати и поклонити целу или део територије, напустити је и потписати капитулацију, одрећи се економске и политичке слободе, све уз одлуку Владе, већинско одобрење Народне Скупштине и са потврдом Председника, идеолошки и правно заметати трагове, али деликт остаје и кад је непроцесуиран, као и белег проклетства због издаје и пропасти отаџбине.

Увлачење Србије у тзв. "неповратни" процес придруживања организацији која је у континуитету показивала непријатељски став и понашање према држави јасно негира сваку могућност борбе за КиМ унутар представничких тела ЕУ којој се претходно преноси део надлежности и суверенитета а у остатку се морају уважавати правила демократске игре прегласавања где је с обзиром на већинско признање Косова од чланица немогуће очекивати да гласају против својих претходних одлука. При овоме треба имати у виду и обавезу прихваћену ССП-ом о свестраној сарадњи са свим државама у региону и оних обухваћених процесом интегрисања у ЕУ (члан, 5 и 6 и Наслов 3 "Регионална сарадња") при чему је Косовска државност призната од стране чланица ЕУ а изградња институција и придруживање ЕУ под будним оком Еулекс-а и саме ЕУ, па се сходно томе та обавеза односи и на добросуседске односе кандидата Србије са Косовом, што сада имплицира, решавањем техничких проблема, признање субјективитета а касније очекивано условљавање чланства и експлицитним признањем Косова било при појединачном уласку Србије, односно, при заједничком уласку преосталих земаља подрегиона тзв. "западног" Балкана у ЕУ а могуће, уз предвиђене промене ЕУ, закључењем појединачних засебних приступних уговора (са уласком Косова пре Србије) све са истим резултатом. У сваком случају, апсурдно је расуђивати да се може бити у организацији где једни чланови друге не признају.

Крајњи циљ ове стратегије специјалног приступа и изузимања Србије из међународног правног поретка од права државног суверенитета, као и српског народа од права на самоопредељење, је ничим ограничено предузимање свих па и нелегалних активности, укуључујући и терор, од стране господара светског поретка према изопштеницима ("паријама"), временска превага контра аргумената и умрежавање факата који би на крају процеса проклизавања довели у безизлаз другачији приступ сводећи проблем на нужност прихватања и легализацију таквог стања као непромењивог. Тиме би се од противправног стања насталог кршењем међународних норми, успоставом фактичког стања и постепеном легитимизацијом, признањем субјективитета и увођењем у међународне организације, а са друге стране самонегирајућим   актима,   коклудентним   радњама   а   пре   свега   нечињењем   односно, несупротстављањем, војним, правним, економским и политичким средствима и адекватним мерама од стране Србије, прешло у легализовано стање већински признатог међународног субјективитета Косова као једино могућем коначном исходу кроз признање Савета безбедности и чланство у Уједињеним нацијама. Донете Резолуције Народне Скупштине од 24. јула 2007. године и 26. децембра 2007. године о решавању статуса Косова на међународном праву и заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка, без даљих активних мера, оставиле су само унутрашње политичке последице и како се види нису биле препрека актима и пракси која негира Уставом Србије утемељен државно правни поредак и територијалну целовитост (члан 8) и обавезу државе да обезбеђује сувереност, независност и целовитост (члан 97) и посебну одговорност председника (члан 111) а што може да буде предмет посебне оцене овог акта и одговорности потписника и саучесника.

ССП (ПСТ) као економско политички акт представља основ колонизације Србије кроз стварање услова адаптације управе, простора, инфраструктуре и људи на стандарде метропола и мултинационалних компанија ради несметане експлоатације и убирања профита. Њиме се утемељује економско финансијска зависност, распарчавање и асимилација великих јавних система и слободан проток робе, капитала и недостајуће радне снаге (са укидањем виза за српске грађане) унутар ЕУ уз прихватање неограничене могућности пословног настањивања (члан 52) и једностране куповине јавних добара, добара од општег интереса, природних богатстава страним друштвима кћерима у Србији (члан 53) као и непокретности страним држављанима (чл б3 тач.3) при чему је изражена и опасност даљег губљења имовине и простора од територијално амбициозних мањина и непријатељских суседа. Пројектована финансијска помоћ условљена је траженим реформама (чл.116) а макрофинансијски аранжмани (ММФ) уколико се од ЕУ одобри програм. Чланом 32 предвиђа се неограничен увоз пољопривредних производа у Србију са овлашћењем ЕУ (повлашћен положај) да једнострано суспендује извоз из Србије у случају прелаза лимита који утиче на стабилност тржишта (субвенционисане ЕУ пољоприведе). Чланом 109 одређује се постепена интеграција Србије у енергетско тржиште Европе уз детерминисано планирање и формулисање енергетске политике (приоритети, реструктуирање, модернизацију, транзит,..) а чланом 55 дели ваздухопловни простор Србије на заједнички европски (регулисан ЗЕВП-ом и ССП-ом) и унутрашњи (локални) све без КиМ. Претходно припремљена (уништењем конкурентских грана и дотираним преструктуирањем) привреда би се нашла у новој подели рада унутар ЕУ без могућности самосталног планирања развоја које би реметило успостављену структуру. Увлачење у нову форму економске организације супротно је слободи, развоју на сопственим снагама и потенцијалима, а нуди ропство, милостињу, упросечујуће стандарде, ограничавајуће квоте и директиве. Уосталом ПСТ-ом (као примењивим трговинским делом ССП-а пре ратификације) као нечекајућим основом неограниченог запоседања се не скрива и циљ успостављања зоне слободне трговине Србије и ЕУ са обавезом укидања царина на увоз робе пореклом из ЕУ, с тим да се одвија у периоду од 2,5 односно 6 година, као времену за прилагођење слободној трговини за поједине секторе домаће индустрије и пољопривреде уз обезбеђење странаца усклађивањем домаћег са законодавством ЕУ у приоритетним подручјима везаним за слободну трговину (заштита конкуренције, контрола доделе државне помоћи - субвенције, јавне набавке, заштита потрошача...) и декларативним отварањем ЕУ за робу из Србије које реално нема или је незнатна, а ако је буде биће лимитирана. Без властитог предмета и средстава рада Срби постају само гола радна снага ("оруђа која говоре") у рукама туђинских господара.

Наведени губитак економске слободе представља реалну основу потпуне политичке зависности и инсталирања марионетског локалног режима или наставка условљавања и дискредитације противника до његовог успостављања, односно у крајњем случају губитку државног субјективитета као и културно религиозној замени идентитета. Укључењем у организације, односно ЕУ, као наднационалну централизовану творевину члан (који је претходно регионализован, лимитиран и адаптиран на потрошњу ЕУ вишкова) је у обавези да поштује хармонизована правила (правни поредак чини око 80.000 страна правних аката), гласања и одлуке органа ЕУ чиме губи део суверенитета (односно остаје минорни процентуални удео права гласа које нема обезбеђење за заштиту виталних интереса). Народ остварује права преко отуђених представника и евробирократије, док је самостално деловање ограничено на небитне локалне теме. Губитком своје државе и суверенитета народ предаје своје право самоопредељења и фактички постаје национална мањина у многонационалној ЕУ држави са доминантним бројчано већим нацијама. Погубне последице учешћа у сличном југословенском експерименту опомена су за учешће у широј ЕУ верзији. Цео процес реконструкције бивше СФРЈ, започет распарчавањем и прекрајањем окончава се поновним спајањем и усисавањем вазалских ентитета у регионалну ЕУ државу као подсистему сједињене западне државе, претендентом на империјално господарење светом.

Сходно члану 10 ССП-а, Србија (која је претходно претрпела међународно противправну агресију Нато-а, делом окупирана, субверзијом и пучем променила власт, квинслишком услугом демилитаризована и укључена у Програм НАТО, Партнерство за мир) се обавезује на приближавање и заједничке ставове и сарадњу у вези са заједничком спољном и безбедносном политиком ЕУ, а како је НАТО гарант безбедности свих чланица ЕУ, која сама нема изграђену безбедносну структуру, то подразумева посредно усаглашавање са НАТО и будуће чланство у овој организацији са учешћем у војним акцијама "заштите" интереса јединствене западне алијансе и могућношћу да буде туђи легитиман циљ.

Дакле, по свим аспектима ССП је штетан уговор, делом легализује већ успостављене односе а примарно врши припрему за следећу етапу приступања. Предвиђене погодности и дотације су условног и лимитираног карактера и у функцији су стратешког економског и безбедносног запоседања простора.

Ова анализа, дата на основу расположивих података, има за циљ да примарно осветли аспект закљученог међународног уговора у односу на статус Косова и Метохије а поглед на саму интеграцију у ЕУ са осталих, појединачних и општих, међународних, политичких, правних, безбедносних, економских, социолошких, културних, религијских и других последица нужно је актуелизовати као легитимну тему и кроз јавну расправу свестрано размотрити и оценити а потом референдумски одлучити о приступању, или не, овој наднационалној државној творевини. При наведеном треба имати у виду постојећи поредак ЕУ са понуђеним изменама (централизација и концентрација законодавне, извршне и судске власти) кроз Устав ЕУ и његову замену Лисабонским споразум, као и предвиђену лакшу измену Устава Србије што би могло довести до тога да се коначна одлука о интеграцији легално пренесе са сувереног народа на представничку групу користољубивих еврозидара.