Нови Светски Поредак није ништа што Свет већ није имао прилику да види. Он се у наше време јавља изнова само под новим именом. Још од Александра Македонског, европска цивилизицаја је настојала да под једно жезло сабере све оне народе који су се сматрали цивилизованим, како би помогла у развоју све оне који су сматрани “варварима”.
Римска империја је овај модел преузела и настојала је па под своу доминацију стави све народе који су јој се нашли на путу али је у том свм настокјању испустила из вида евентуалну хуману улогу коју је могла да има. Она се понела, а за разлику од Александра Великог, као окупатор, који је, непоштујући културе на које је наилазила, вршла екстерминацаије или романизацију. Римска Империја, дакле, није тежила да асимилује постојеће културе, да од њих направи оно што је из Александрових освајања дефинисано као ХЕЛЕНИЗАМ него је, као прави војни логор настојало да од покорених народа створи своју војску. За Александра, тј. за народе који су се нашли у саставу његове државе, не може се рећи да су бии покорени. Они су били апсолутно слободни и као такви, били су укључени у један нови свет који је настајао.
Период средњовековља, обележен Хришћанством, није успео да Империју створену мачем римских легија преведе на Александров курс. Хришћанство, као религија Спасења и њен највећи залог Господ Исус Христос, донели су са собом нешто што до тада није била свакидашњица у мисли и делу европског човека. Донели су управо онај дух којег је Александар оставио иза себе, дух истинске слободе и мултикултуралности. Хришћански принцип чија су основа љубав и Васкрсење, понудили су разореном римском логору могућност опстанка.
Свети цар Константин је ту истину добро познао. Управо је он био тај који је, примањем вере хришћанске примио од Господа милост и опрост за злодела која су римске незнабожаче легије чиниле по свету. Управо таква, миропомазана, Римска империја је прерастала у Византију, која је, оплемењена хришћанском мисли ( кроз коју је препознала и Александрова прегнућа ) постала ослонац новога света који се рађао.
Но, провалом Германа, западни део империје је запао у дубоку кризу. Следећи тековине, не Александровог Истока, него римског Запада, римске папе су се врло брзо укључиле у лаичке сукобе, настојећи да, на супрот Источном царству, које је у себи носило дух истинске слободе и мултикултуралности, створи нови војнички логор, у којем би слобода и мултикултуралност постојали само као добра воља '' непогрешивог '' верског поглавара. Управо отуда је и потекао антагонизам између Источних Патријаерха и имског Папе. Тај је антагонизам окончан поделом Цркве на источну и Западну 1054. године.
Та подела није била само подела унутар Цркве. Заправо црквене догме су од стране римског Папе само вешто употребљене, како би се физички раздвојило Царство, тј. како би се у потпуности одвојила два погледа на свет: Западни- униформни и Источни- слободни и толерантнији.
Потоњи развој ова два дела Царства осведочиће истину о којој је било речи. Римска Црква, скупа са Светим Римско- Немачким Царством, настојала је да у крви угуши сваки слободарски и мислећи дух и покрет. Доктрина Папе Гелазија '' О два мача '' ( по којој је један мач у Папе, а други у Цара, који се у свему покорава Папи као '' изасланку Светог Петра '' ) је кроз векове настојала да се потврди. Ова идеја је довела до сталних сукоба између Цркве и Државе на Западу, при чему су некада превагу узимали људи Цркве, а некада људи Државе.
За разлику од те истине, источни је свет, настањен у Византији, или задојен њеним духом, изналазио могућности да очува сопствену националну, културну и духовну самобитност, управо захваљујући истини да је Црква била изван државних сукоба, захваљујући оном итинском хришћанском духу, ( којег налазимо и код Александра али не и код римских легионара ) који је раздвајао периферно од суштине, који у духовној и културној самобитности малих народа и племена није видео опасност за своју Истину, него управо благодат.
Као најбољи израз Западног хришћанског духа, дошли су прво Крсташки ратови, а потом инквизиција. Крсташки ратови, ма колико ми говорили да су имали племенити циљ, нису били ни мало такви. Јер, Западна је Црква заборавила велику истину да се ка светлим циљевима не може ходити тамним путевима. У свом сумраку и немоћи пљачкашких хорди да очувају оно што се сем молитвом и дубоком свешћу о сопственом паду не може сачувати, нови римски легионари су 1204. до темеља сравилни Константинопољ, доказујући тиме прави смисао сопствене универзалистичке ( Католичке, јер реч католикос и значи универзално ) идеје.
Ипак, захваљујући нагону да све стави под своју војну власт, а којег је наследила од Римске Империје, Римска Црква, као носилац Западног универзализма, почела је полако да губи битку сама са собом.
Период хуманизма и ренесансе, довео је до јаког да тако кажемо '' анти- црквеног '' блока, који је заправо био и блок против римског схватања универзалности. Такав покрет у Источном свету никада није постјао. Зашто?
Одговор је сасвим прост и већ је, заправо изнет, а лежи у схватању самог појма универзалности, који се, а како је у пар наврата и речено, на Истоку схватао као јединство различитости, сабраних у једном смислу ( Христос ). За разлику од таквог схватања универзализма, Римска Црква је у страху да ће се њене догме пољуљати, универзалност схватила као потирање самобитности народа и њихово пуно укључење у мисију Цркве ( а та мисија, као што смо видели и није била превасходно духовна, него је била усмерна на јачање лаичке моћи самога Папе, који је настојао да буде живи Месија и живи и неприкосновени командант над свим војскама ).
Управо отуда, Западни се универзализам препознаје у страху од казне, који се прпознаје у сваком Римокатоличком храму, на лицима демона и других разних саблазни, који су имали за циљ да опомену обичног човека шта га чека ако посумња у истинитост не Цркве као такве, него самог Папе, који је себи дао епитет “непогрешиви”.
Од таквог страха људи су тражили спасење. Једину могућност да се сачувају они су видели у негирању црквених догми, које су човека стављале на најнижи егзистенцијални ниво. Отуда се може рећи да је период Хуманизма и Ренесансе заправо период хеленизације римског универзализма, а тиме и период поправослављивања обичног човека, који је покушао да нађе сопствено место у оквиру оне универзалне идеје која га је учила да је за њега само покорност и страх, а да је слобода за друге.
Но, Западно поимање универзализма било је толико супротно Источном да је то поправослављивање завршило у општој побуни човековој не према Цркви него и према самом Богу. Та се побуна манифестовала кроз уметност, науку, која је сматрана не као откривање постојеће истине, него као оруђе којим се та Истина може побити. Захваљујући страху којим се у свом деловању водила римска Црква, страху да ће папство изгубити примат у лаичком свету, римски универзализам је, дакле, доживео потпуни колапс.
Период реформације је у већ постојеће римско поимање универзалног уградио сопствену философију стицања, штедње, једном речју остваривања материјалног добра ( које је постало основа либералног капитализма ) не мењајући при том већ постојеће, Западно милитантно схватање универзалости. Овакао схватање универзалног, упрегнуто не ка Богу него ка материјалном, добило је пуну афирмацију након револуције од 1789. Ова револуција је по први пут у светској историји на политичку сцену '' избацила '' атеизам и пуки материјализам, али је уз све то, означила и један велики корак натраг. У чему се огледао тај корак? Пре свега у враћању на старо римско схватање универзалности, потпуно прочишћено од религиозног елемента ( који је, обзиром на то да га се римска курија није придржавала, барем теоријски давало наду у могућност прекомпоновања појма универзалности на Западу ).
Тај повратак, заправо, значи прихватање старе догме о покоравању народа и наметању сопствених политичких, културних и сваких других образаца. Наполеонови ратови то су најбоље потврдили. Овим се ратовима, на развалинама Царске Русије, као некада Константинопоља, покушао утврдити новонастали Западни модел универзалности. На развалинама Русије, покушала се зацарити прва модерна светска демократија, која је заправо постала нови израз старог римског универзализма, а која се препознавала у елиминацији свих оних који нису прихватали њене идеје.
Тај нови универзализам, само је променио рухо, али не и суштину. Заправо, он своју суштину никако и не може да промени јер је органски, а не механички, јер проистиче, не из одређеног историјског тренутка ( то се може рећи за '' рухо '') него је он онтолошки везан за Западног човека. Да је то тако, потврђују и догађаји који су потом уследили, а који су читаву Европу завили у црно.
Први и Други Велики рат потпуни су израз Западног универзализма, који је и довео до настанка колонија, те до отворених сукоба око истих. Други светски рат, у којем је човек Запада показао, своје право лице ( лице похлепног и халапљивог човека и убице који све жртвује, све сем себе самог, ради потврде сопствене доминације и супериорности ) најстрашнија је манифестација западњачког универзализма, који никада није признавао пуну равноправност и самобитност, а све из страха за сопствену егзистенцију ( јер своје основе није налазио у трансцењденталном него у материјалној премоћи и надмоћи ).
Време које је после Другог великог рата уследило, није донело никакве промене. Без обзира на то које су силе у том рату победиле, ситуација се није могла променити јер је, а како је речено, римски униоверзализам онтолошки везан за човека Запада. Са друге стране, човек Истока је у то време у великој мери покорен од стране једне неорганске политичке доктрине, која није настала на његовом него управо на Западном тлу, те отуда и она представља израз тежњи Западног човека да, запостављајући духовне вредности, на којима једино и може почивати истински универзализам, оствари сопствено материјално благостање. Та је идеја у потпуности уназадила човека Истока, који је у периоду од 1945. па до данас само могао да се помири са потпуном доминацијом западног универзализма.
Данас, римски универзализам, представљен је у форми Европске уније и НАТО пакта. Он се, по својој суштини не разликује ни мало од онога којег су на врховима својих мачева пропагирале римске легије. Он је ратоборан, освајачки, колонизаторски. Тај и такав универзализам, као и вековима у натраг, не допушта суштинску различитост јер не признаје националности ( па самим тим и оно што чини једну нацију ). Он, као и римски и римокатолички, настоји да обрише сваку народну саботнист, како би се безимени народи, потпуно скрајнути са свог националног пута лакше утопили у Западни дух.
У времену у којем живимо, полако се буди човек Истока. Он не јача само економски, него и духовно, морално, а управо је та снага основ на којем почива Источни универзализам. Човек Истока, кроз своје моралне максиме, свакодневно потврђује своју моћ. Источни концепт универзалности, схваћен као признавање националне самобитности, и данас је, као и у Александрово доба усмерен не на покоравање и доминацију '' одабраних '' него на креирање једног новог Света, једног новог хеленизма, који једини може бити израз истинског универзалног јединства.
